Општинске новине

Стр. 624

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

... Овде нећу улазити у уметничку вредност косовскога песништва, али бих зато хтео да кажем једну мисао. Она, можда, нема права да буде научна хипотеза, али се ја не могу њој да отмем. У косовској поезији сливају се два момента: властелински и монашки. Мислим, може се претпоставити да после боја косовског преостала властела, или њени синзви или њени унуциЈ у сваком случају нзки од њих потражише уточкшта по манастирима. Посташе монаси. Наши средњевековни владари калуђерише се и, сигурно, је у несрећи, која је задесила нашу земљу, властели лебдео пред њеним очима и прзд њеним болом низ наших краљева у калуђерским ризама. Освајач је био, и порзд свих јаничарења, доста верски толерантанј а у манаетирима јје неговано једно образовање које су замонашени бизши властелини могли свладати и присво'иги. Ово образовање беше такво да иде у прилог нашој тези. Добар зналац г. Драгутин Костић је мишљења да је по манастирима култивисана, поред писане, и усмена хроника у виду народне песме. Још у XIII веку, причајући о бегству Светога Саве, Доментијан уноси бугарштичке стихове, а његов ученик, Теодосије, описујући, такође, Савино бежање, служи се песмом мешовитога стиха у коме преовлађује десетерац. Много је додирних тачака између косовског песника* и једне религије која учи да је на земљи све пролазно и да су Богу угодни они чија се душа кроз самоодрицање чисти од властољубља. Косовска Еечера је Тајна вечера наше историје. Наш косовски цар се приволео царству небеском као божански Учитељ на последњој вечери са својим ученицима. Вук Бранковић је Јуда, а не само што је све то могао само један монах испевати, него је монах и онај који је Видов-дан претворио у наш Велики Петак. Косовска поезија је сва у туробији Великога Петка. Распет је наш Бог и распета је наша слава. Космосом влада несрећа. Она је врховни закон и тај се закон над законима применио само на нас. Несрећа је ударила свом својом тежином само нашу историју... Сутрадан по Косовској вечери полази војска на Косово. Сва је та војска снажна и витез до витеза. Коњаници су атлетски јаки и господа, ритери, а коњи витки као ластавице. Јунаци од традиција су одезени богато и, као што Омир у првом певању Илијаде слика одевање Агамемнона, тако и наш г.есник оописује одело ратника. Крепка младост, госпоство, лепота, раскош, — сав један пагански свзт одлази на бојно поље и сав тај свзт, витез до витеза, постаће леш до леша. Хришћанство и паганство се не трпе. Властелин је тај који је жудео да Косовска девојка постане једиога дана његова љуба, али хришћанин, с јед-

ном насладом, пева како изгибоше сви креаки јунаци. Погибе војска јака као зелен бор. Оно што оста у животу боље да не оста: богаљ је и богаљством привезан за крвазо разбојиште. Павле Орловић, пребијене и руке и ноге и поломљених ребара, гледа у ту Косовку девојку. Калуђер је учинио да се љубавни сан младога властелина прзтвори у јерусалимску суморију и у грозно пољз. Калуђер је смислио да од дивне Косовке девојке, жуђене а несуђеке љубе властелинове, постане уклетница измирнасте душе од чијег се додира и сам зелен бор суши. Хришћанство и паганство се нз трпе. Пада ноћ на Косово поље где се збио страшни суд над нама, где се изданио наш последњи дан. Полегло је перје грабљивица на наше народно тело. Нико од оних који беху взрни моћи световној не мога се спасти. Нико, а уобразиља Косовског стиховника види где, у ноћи, земљом нашом јури један сам коњ. Коњ без господара, сам, коњ онога Дам'јана чију ће руку Мајци Југовића донзти, у својим жедним крви кљуновима, два црна гаврана. Рука мужевна, мускулозна, али отсечена, немоћна да заустави точак историје која се окренула противу нас. На Косозу: лешдолеша, мртва глава нашега цара, Дамјанова рука устргнута, а под мртвачком месечином јури махнито један коњ. Сам, испружене главе, месечинасте гриве и кудних очију. Узверене су и болне су те очи. У њима је и страх од хаоса,, који витлаше Косовом, и последњи тужни поглед обореног господара. Као да лети коњ, сам, сам са својом сенком на пустом друму. Граби да што пре стигнз дому Јушвића. Пена га попала. Избија на брег: један, само један поглед у неразговетногт далеких дубрава и, остављајући своју сенку црнилу дубине шуме, јури даље. Дохвата се онет друма и опет он и његова сенка јуре још махнитије|, Сав је у пени, раширене су му ноздрве и тешко дише, али не малаксава. Гони га, невидљиво га шиба страх од хаоса и бол за господарем чији последњи поглед носи он у својим узвереним очима које још никако не могу да угледају кућу без десет заштитника. Све је то, сзу ту косовску трагедију могао испевати само монах, али један монах у коме живе атавизми властеле. Властелин је 4 отишао једној цркви која је, зато што је туђин владао земљом нашом, наглашавала оно туробно, несветовно, али је тај замонашени властелин осећао, ипак, на један свој начин ону државу која пропаде на Косову. Монах и властелин, косовски песник је сав у турог бији Великога Петка, али, ми осећамо и државу. Косовска вечера је Тајна вечера и, ипак, има на тој Косовској вечери државе. Лазар се приволео царству небеском, али је то један цар који се окренуо небу. Властела су| под царем и на тој дворској вечери влада