Општинске новине

Стр. 200

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

извршених избора од стране стручних корпорација да постави. Противу те одредбе § 23 о наименовању једне трећине већника, која одредба ништи основни принцип демократске самоуправе, устала је апсолутна већина наших градова, што су у својим одговорима на нашу Саве1з|ну анкету нарочито. подвукли Ужице, Винковци, Приштина, Бихаћ и т. д. Гако град Бихаћ подвлачи: „Основни принцип самоуправе треба узаконити и ради тога мишљења смо, да треба препустити грађанима, да бирају цјелокупно вијеће, јер држав.на властима и пута, и начина, да ефикасно врши своју надзорну власт и на други начин." Град Ужице, који је одмах, још јуна 1934 год., скочио у одбрану самоуправе, тражи „да се § 23 измени тако, да државна власт не поставља ни једну трећину већника, већ да се сви бирају тајним гласањем с тим, да свака листа мора имати потребан број и лица посвећених у питања комуналне политике." Анализирајући даље недемократичност одредбе о постављању једне трећине већника, град Ужице подвлачи, да општинска управа, која је од народа и грађанства добила взћину, може у већу остати! у мањини када би се — што се у политичком животу може догодити — од власти постављени већници придружили већницима са листе која је на изборима остала у мањини. Тиме би се у истини изиграла народна воља, што не сме да буде омогућено кроз један закон, изграђен на демократским основама. Што се тиче питања о везаном или слободном мандату већника, требало би усвојити средњи систем. Везани мандат створио би хаос. Већници би се мењали као марионете, који изван граница датог им овлашћења не смеју ни да мисле, ни да осећају, ни да раде. Од потребног унапређења рада не би било ни трага. Јасно је, да треба оставити слободу свима, који раде на општим стварима и за шире хоризонте!, а не само за уске, локалне. Неограничено слободан мандат такође није за препоруку. Он често може да води саботажи и анархији. Тада он ништа не даје ни за народ, ни за државу, а за социјални и комунални прогрес тек најмање. Нерад се у владавини слободних мандата брани пред народом апсорбовањем великим државним проблемима; а пред државом, пак, — терором бирача и преокупацијом њиховим бригама. У ствари, није ни једно, ни друго! Крајности су опасне. Слобода мандата већничке делатности треба и мора да се осигура, али у толико ограничена, уколико су општински већници дужни да обавезно прихвате један широк комунално-социјални и комунално-културни програм своје странке или својих корпорација и да на његовом остварењу раде.

Активно бирачко право треба да буде обавезно, а пасивно право да остане слободно. Треба прогласити законом да је у комуналним заједницама гласање дужност а не само право. Пошто је по закону дужност сваког грађанина да ради на унапређењу своје општинске заједнице, онда је ео јрзо и гласање једна од основних дужности сваког члана. те општинске заједнице. Са нарочитом симпатијом морамо коментарисати захтев Савеза градова да се женама признају она иста изборна права, која и мушкарци уживају по закону. Ово коментаришемо у толико пре, што смо и ми лично годинама (још од 1930 год.) заступали ово гледиште у одборима Савеза градова. Свима мора да импонује оволики либерализам Савеза градова. Можда баш зато што је он данас толико* редак у нашем јавном животу. Женама се мора дати пуно учешће у комуналној и комунално-социјалној политици, којој су оне и иначе врло блиске. Жене су сјајне у комуналним питањима; величанствене у социјалним проблемима, нарочито у дечјој заштити, сузбијању скупоће, збрињавању социјално необезбеђених, регулисавању проституције итд.; оне су недостижне у станбеној политици; врло добре у санитарној итд. Међутим, данашње су наше жене (реч је о женама из широких народних слојева) још врло слабе у општој иолитици, у демократизацији избора, а нарочито у партијској политици. Зато смо, (приликом предлагања за увођење њиховог учешпа у комуналној управи), поставели једну малу ограду, да жене својим учешћем у изборима не би слабиле демократске основе и појачавале изгледе на реакцију. Последњих година уочава се жалосна истина, да многа полигичка реакција у Европи има да захвали за своје вампирење и уласку жене у изборну борбу. Огроман број женских гласача састављен је од жена које су још под снажним утицајем класног конзерватизма или реакционарних идеологија, и још страшнијег утицаја неписмености и некултуре. Било би зато потребно да се за прве општинске изборе по Закону о градским опиггинама призна активно и пасивно право оним женама: 1) чији су мужеви, синови или очеви пали у ослободилачким ратовима од 1912—1918; 2) које су упослене у свима јавним пословима, било државној, самоуправној или приватној служби под платом, хонораром или радничком надницом; 3) свима женама слободне професије; 4) супругама свију државннх или самоуправних службеника; 5) свима женама, чији мужеви или очеви примају пензију или инвалиду ма у којој врсти; 6) свима женама — радницама које су организоване у своје сталешке организације. Ово да важи првих пет година; а после тога рока може се проширити активно и па-