Општинске новине

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 537

столу" кубистички декомпоиовани, сведени на чаробне луминозне калејдоскопске ефекте — који задивљују и узнемирују. После тих страсних апстрактних ватромета, веома је угодно прибрати се, разгалити се пред меким, сунчаним, у суштини још импресионистичким колоризмом Вијара, пред »етовим елегавтним и тако интимним ентеријерима, салонима, триезаријама („Салон Тристана Вернара", „Породица Русел за столом", „Доручак") ведрим, бујним парвовима, под чијим ое раскошно процветалим ружама, глисинијама и азалејама тако слатко сан>ари („Вокресон"); — али пред оним у боји још финијим и богатијим и, уопште, још сликарскијим, платнима Бонара који са истом дивном непосредношћу и истим чулним интензитетом оживљује седефасте женске пути као и неку чинију са деликатним слатким колачима пред чипкастим белим завесама једног азурно светлог прозора, неку девојчицу за плавичасто застртим столом са укусним доручком, у тамнозелено-ј ладовини једног старог лиснатог дрвета, или један тањир са росно свежим тре;шњама које је нањушило једно вижаљсто куче глатке загасито смеђе длаке. Једна права сензација је дворана Модиљаниа, к> д кога се и у Паризу само ретко кад могло и може видети, наједанпут, на истом меету, десет дванаест радова такве јачине. Сама првокласна платва која нам најупечатљивије откривају сјајне врлине тог велииог модерног мајстора: његову вепогрешиму синтетичку ливију и моделацију, његов строги, стилизовани, па ипак тако живи, жарки и чулни колоризам, његову фасцинантну моћ карактеристике — и целу тајанетвену чар његовог ј единственог и неподражљивог генија. „Ж^вна са камејом", „Портре сликара Кислинга", „Портре Мјешчањихова", „Млада Швеђанка" или „Дечак са качкетом" спадају, несумњиво, у најоригиналније и најсугестивније модерне портрете., — а у оним двема дражееним „Нагим женама" (— са прекрштеним рукама, и са ђерданом од корала) племевитог витког тела, у жарком колориту зреле кајсије, имамо две модерне сликарске реализације женске лепоте авалогне онима које је Ренесанс поставио за оебе Тицијановим Венерама и Данајама. . Није лако, али је неопходно ослободити се чинл Модиљанијевих да бисмо могли да приђемо и платнима Жоржа Руоа — „Ложа", „Жена са огрлицом" и „Судија" — која још и у опасном суоедству оног тосканског мага делује интересантно, привлачно, својом живом, језгровитом концепцијом и широком, пастозном фактуром. Са истом волонтарном, резоновавом пажњом и објективношћу разматрамо и радове Дерена да бисмо могли правилво и правично да оценимо његове одличве сликарске квалитете јасно уочљиве у сликама вао што су: „Велико дрво", „Лов" или ,,Девојчица са сламњим шеширом" -— и кроз извесну њихову спољашњу тврдост, хладноћу и тмурост. У једну светлију и топлију климу уводи вас већ Сегонзак, у једну деликатну и чулну импресиони-

стичку природу која очарава својом бујвом летњом процвашћу („Цвеће на столу") својим једрим плодовима („Брескве") и својим убавим, тако оочно колорисаним пределима („Залив Сен Тропез", „Мост у Жоенвију"). Та радост природе и боје суптилизира се после у дражесним женским фигурама МарИје Ло(рансен — „Жева са ружом", „Уметвица при сликању'', „Предео у Шанрозеу", „Три девојке" и др. — до крилате субјективне фабулације и најетеричнијих сновиђерва. Сновиђења и чисти лиризам, под видом спољашшег, формалног реализма, пружају, у битноме и они чудесни варошки, архитектонски мотиви Утриља — „Улица Корто", „Црква Св. Николе", „Ружичаста кућа", „Порт Сен Дени" итд. — кроз чије драгоцене Еаздушасте тонове — слоновача, бисер, нежни румеви и зеленкасти блесак голубијег грла — проговара један од најспособнијих песника-пејзажиста нашега доба. Визионарство Матиса реализује се у зналачкој линеарној стилизацији и у једном преутнчаном, готово источњачки имагинозном, декоративном колоризму чије широке и луминозне цветне шаре често преображавају слику у неку врсту фантастичног ћилима или тапете. Али фигуре тих ћилимова и тапета живе неким тајанствено-интензивним и присним животом и дају као на пример, она сугестивна „Спавачица", она расиошно компонована „Нага жена с леђа", или оне задивљујуће „Гњиле брескве на столици", једну сензацију реалности какву бисмо узалуд тражили у каквом било „реалистичком" сликарству. Најзад, у последњој дворани, са тринаеет-четрваест мртвих природа Жоржа Брака наставља се, у богато и звалачки вијансираним варијацијама, — завршавајући, заокругљујући, уједно и целу ову сјајну колекцију модерних париских мајстора —, онај строги херметични кубизам чија нам је оштра, апстрактна нота послужила већ и у почетку као ауфтакт или полазна тачка ове наше смотре. Приређивањем те Изложбе савремених француских сликара — какве још није било у Београду, а може се слободно рећи ни у којој друтој престоници или већој вароши суоедних земаља —, дирек'ција Музеја Кнеза Павла учинила је веома много за наш уметнички и културни живот уопште. Тачније, дубље познавање великих мајстора модерног француског сликарства значи, — пре свега, за наше уметнике, али одмах затим и за вашу ширу културну публику један непрецењив добитак. Пречишћајвање естетичких појмова и васпитање укуса претстављају један виооки културни социјални задатак — чијем позитивном решавању такве изложбе ефикасно утиру пут. А у ово наше тешко данашње доба, после, још и нарочито вреди и треба упућивати духове таквим светлијим циљевима и указивати неуморно на племениту, животворну и спасоносну стваралачку делатност генија. Тодор Манојловић