Општинске новине

Стр. 438

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Провлаче се кроз цео закон два у основи погрешна схватања. Градска оппггина је ту схваћена као нека локална канцеларија, којој ,и ради њених општинских административних задатака, и ради њених послова из пренесеног делокруга треба дати извесну самоуправу. Али ни из једног од ових прописа не избија ново и савремено схватање градске општине: да је она по превасходству таква >самоуправна институција, која је, као< резултанта интереса свих живих економско-идеолошких сила у њеној заједници, позвана на првом месту да испуњава своје социјалне дужности. И ео 1р50, да истицање социјално-комуналног програма код градских општина претставља с једне стране есенцијелну дужност њихову, и с друге стране есенцијелно право њихових грађана. Из оваквог схватања градске општине истиче се, као логична последица и безусловна потреба да се испуњавање социјално-комуналних дужности од стране градске управе учини обавезним (измењеним Законом о градским општинама...). И ако градске општине из дана у дан све јаче постају врло значајан социјални инструмеиат ипак је у Закону о градским општинама пропуштено да се о социјалним дужностима градова ма шта конкретније каже, а и оно што је генерално речено, остављено је као факултативна обавеза општинске управе, која је као таква остала изван сваких казнених санкција због случајне или намерне саботаже. Истина у § 88 Закона о градским општииама, који говори о делокругу града и дужностима градских управа, стоји под тач. 3. „Помагање невољних и убошх, старање за сиромашнд и напуштену децу, иодржавање добротворних завода и установа и старање о другим социјалним дужностима!" Могло би се приговорити овој нашој критици те законске одредбе, да је законодавац ставом ,,и старање о другим социјалним дужностима", овом либералном одредбом, оставио широко поље рада градској иницијативи, не постављајући јој никакве границе и никакве превенције. Међутим, то само тако изгледа на први и површан поглед. Дубља анализа показује нам сву погрешност оваквих метода. Законодавац је у многим мање важним одредбама Закона о градским општинама прибегао таксативном набрајању или, изузетно, детаљним дефиницијама и дискрипцијама појединих законских текстова. Овде се сасвим супротно тој доброј пракси, генерално ставља у дужност градским општинама „старање о другим социјалним дужностима". То је исто као да се у једном законском наређењу место прецизног текста стави „и тако даље". Законодавац ништа не вели ,и још мање нормира, шта се има разумети под „социјалним дужностима", и које су оне бар у главнијим потезима, као и какве се санкције имају примењивати ако се оне не врше са успехом и разу-

мевањем, па се чак и саботирају! Ми, који са комуналним управама радимо читаву једну деценију, врло добро знамо, а још боље знају они који са њима раде по неколико деценија, шта то значи кад се једна велика дужност остави на дискреционарну вољу и увиђавност разноликих општинских органа, без законске принуде и осетне законске санкције. Ми имамо разноликих градских управа и имаћемо их и у будућности увек. Једне су слободоумне до крајњег либерализма; друге конзервативне до крајњег реакционарства. Имамо управа са дубоким познавањем комунално-социјалних дужности, а имамо и таквих које се у тим најбитнијим пословима врло тешко сналазе! Имамо тако савремених општинских управа, да оне не познају никакав социјално-комунални јерес; а имамо их и таквих које у своме примитивизму не могу да схвате ништа ново и напредно што није било у времену КнезМилошеве сеоске нахије. Једне се градске управе преливају иницијативом, да би их у њиховом бујном прегнућу требало обуздавати у страху да не пређу меру и границе допуштеног финансијског оптерећења својих грађана: друге су источњачки равнодушне ирема свему што прелази уски круг њихових најнепосреднијих потреба и административних дужности. Где се, онда, у том конгломерату од разних менталитета и разних схватања, најважније дужности градских општинама смеју огласити факултативним? Анкета о социјалној политици наших градова, коју смо у току последње две године извршили, показала је једно очајно стање. Са малим изузетком, нигде нису предвиђени довољни буџетски кредити за извођење социјално-комуналне политике. У многобројним случајевима ти кредити нису ни тражени. Социјална политика у седам десетина југословенских градова тако рећи и не постоји; а од оне три десетине, у једној само вегетира! Изузимајући дваестак наших градова, где је социјална политика подигнута бар на степен озбиљности — сви остали наши градови на пољу социјалног старања нису отишли даље од средњевековног милосрђа и псеудо-хуманости, која се заснива на принципу филантропског просјачења „добровољних прилога"! Како већина наших градова мало пажње посвећује свима социјалним проблемима — и ако то треба да буде њихова главна дужност — од проблема дечје заштите па преко станбеног до радничких питања, види се најбоље из цифара, које они дају за социјално старање. Док н.пр. за социјално старање дају чехословачки градови 14°/о, дотле су наши градови дали у 1934/35 години свега просечно 5°/о од свих својих расхода, а код појединих градова та сума пада и испод 1о/о. У књизи „ Комуналне финансије нагиих Градова" доказали смо, да има градова који су за целокупно социјално