Општинске новине

Стр. 586

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

не власти у смислу § 160 Закона о градским општинама. Мислимо да није искључен ни трећи начин престанка службе с обзиром на финансијски закон за 1936/37 годину, који даје могућности Министру финансија да из градских буџета брише предложене приходе или расходе. Последња два начина престанка службе треба на сваки начин модификовати што би одлуку о захтеву надзорне власти на основу § 160 З.о г.о. доносио Државни савет, а право Министра финансија за брисање предложених расхода из буџета градских општина ограничило: на брисање само предложених личних расхода за евентуално нерегулисане градске службенике. По престанку службе службеник се отпушта, или пензионише ако је испунио ирописане услове за пензију, али и ту се Закон о градским општинама у примени показао двосмислен и нејасан. Реч је н. пр. о начину обрачунавања количине пензије. Министарство унуграшњих послова заступа гледиште да се обрачун пензијских принадлежности морао вршити у смислу одговарајућих прописа Закона о чиновницима (§§ 123 и 124). Државна месна контрола при Општини београдској није акцептирала разлоге Министарства унутрашњих послова, већ је замолила Главну контролу за начелно мишљење о начину обрачунавања пензијских принадлежности, Главна контрола на својој општој седници од 24 априла 1936 године дала је следеће мишљење: ,,Да се обрачун пензијских принадлежности градских службеника има вршити по одредбама Статута Општине града Београда из 1929 године јер< принадлежности градских службеника нису још изједначене са принадлежностима државних службеника, да би се обрачун пензијских принадлежности могао вршити по одредбама обрачуна пензијских принадлежности и Закона о чиновницима од 1931 године." Министарство унутрашњих послова остало је при своме гледишту и после овакве одлуке Главне контроле, због чега ово питање шш није дефинитивно расправљено, јер се мора расправити у управном поступку а по конкретним случајевима, Сматрамо да је тумачење Главне контроле правилно и у духу закона. Ако би се усгојило тумачење Министарства унутр. послова онда би се и обрачун породичних пензија морао вршити по Ч.з. Али, Министарство по нашем мишљењу није водило рачуна ни о последњем ставу образложења VI главе предлога Закона о градским општинама из кога се види законодавчева намера, да § 104, у колико се односи на питање регулисања пензијских принадлежносги, треба применити тек онда када Министар унутрашњих послова у сагласности са Министром

финансија установи фонд а уједно донесе и одредбе о управи и руковање фондом за породичне пензије о правима и дужностима градских службеника и општина према фонду, о његовим приходима, начину убирања прихода и исплаћивања пензија, као и о ликвидацији постојећих таквих фондова. Када је законодавац желео да се питања породичних принадлежности регулишу на овај начин онда је искључена примена Закона о чиновницима при обрачуну пензијских принадлежности пре уређења тога питања на начин предвиђен у § 110 Закона о градским општинама. Тачка 5 § 96 даје право претседнику градске опшгине да службеницима одобрава осуство до месец дана, а ни једним другим прописом није означено који је орган надлежан за давање дужег осуства (у случају позива службеника на војну вежбу), због чега и ову празнину треба изменама и допунама закона допунити. Из овога кратког излагања, погкрепљеног необоривим доказима, јасно смо указали да Закон о градским општинама има многих и многих мана и недостатака у својим прописима који говоре о службеном положају градских службеника. Истина, подаци се углавном односе на ранији и садашњи положај општинских службеника у Београду, али верујемо да су и службеници осталих градова претрпели ако не већу а оно бар исто толику штету у својим личним правима од дана ступања на снагу овога несоцијалног и неправичног закона. Нејасни су нам разлози законодавчеви, али верујемо да су изложене мане и недостатци последица брзог доношења овога закона, без потребних претходних студија, па смо зато уверени да ће меродавни фактори увидети сву оправданост захтева земаљског Савеза градских службеника и Савеза градова, као послодаваца, за измене и допуне Закона С> градским општинама, које би измене повратиле градским службеницима бар' она основна права по досадашњим статутима и градским уредбама. Оправданост захтева градских служббника огледа се и у акцији Савеза градова Краљевине Југославије, као врховног комуналног форума, за измену и допуну Закона о градским општинама Који се у пракси показао потпуно несавремен и несоцијалан. Све су то разлози који ће несумњиво покренути меродавне факторе да исправе нанету неправду градским службеницима и на тај им начин одаду признање које им припада као многобројном и конструктивном елементу нашег друштва. Сви се ови моменти морају имати у виду приликом измене и допуне Закона о градским општинама, коју измену као хитну доказује потреба здравог развоја и нормалног просперитета наших градских самоуправа, тих основних ћелија савремене државе!