Општинске новине

Оф1. 1иг. Ћорђе Миловановић, новинар

Закон о градсћим општинама угушује градсћу самоуправу

У анкети, коју је расписао часопис Београда ,,Београдске општинске новине" по питању, да ли нови Закон о градским општинама треба мењати и шта у њему треба мењати желимо да учествујемо и ми у име млађе генерације правника из слободне професије. Наша генерација тражи изражај пуне демократије у целокупном јавном и државном животу, па и у животу наших градских општина. У комуналном животу савремених општина изражај истинске демократије је у — пуној самоуправи, коју наши градови и општине још не уживају! Закон о градским општинама мора се мењати јер он је самоуправу растргао на крст; кроз нови Закон о градовима има се прокламовати пуна народна самоуправа!... Са неколико детаља да расмотримо сада најглавније прописе Закона о градовима. § 1 придаје градовима назив самоуправа; кажемо назив зато, што не можемо да кажемо да им стварно даје права које имају истинске самоуправе. Јер, као што ће се из даљег видети, после § 1 сви остали параграфи угушују та обележја самоуправе — како то слично стоји у свима параграфима Закона о штампи и Закона о картелима, после параграфа првог који каже да је штампа слободна, односно да се картели забрањују. § 3 каже, да су градови Природне и економске јединице. У пракси, они то нису и то врло често. Тако код свих градова на обалама река, који су отсечени и ограђени од свога залеђа, са којим тек чине природну и економску јединицу. У пракси скоро сви градови претстављају стара утврђења односно тргове. У том смислу практичан живот намеће заиста потребу да тргови буду база целог краја, али таква једна потреба не може се остварити само писаним законом. Да има крајева који немају У блиској раздаљини ниједног града не треба ни помињати, па због тога нам изгледа да је горња дефиниција нетачна и бесциљна. § 6 каже, да се границе извесних градова могу помицати, општине се припајати и прегруписавати. Али, то не бива ради остварења ,,ириродног и економског јединства", него, да

се створе услови за политичко прегруписавање и прегласавање. Сам закон није у стању да убеди сељаке у потребу спајања, после низа деценија како су град и село раздељени и живе у традицијама омразе. Када се говори о припајању села граду, сељаци у томе виде нестајање њиховог села, и што је најгоре, виде жељу градских управљача да поставе Кантаре и уведу трошарине и пијачарине чак и у њихова села, жељу многих зеленаша да пруже своје канџе у сељачке њиве и воћњаке, намере општинара у граду да им одузму слободу да сами раде у својој кући како они хоће и знају, као што често виде и намере градских општина да своје дугове разделе на своје нове житеље итд. § 13 дели грађане на становнике и на чланове градске општине. То због тога, да општина не би морала да помаже сиромашне који дођу са стране. Да постане члан градске општине мора респективно лице да буде доброг имовног стања. Значи, имућни грађани имају једна, сиромашњи грађани друга права. Или, ако се не ради о привилегији, каквог онда смисла има одвајање оних са титулом чланства града од оних без те титуле? Са друге стране, градска општина, жељом да не дугује потпору свима подједнако, ограђује се од оних који дођу са стране, нежељених који иду трбухом за крухом 1 , као што уопште не жели да има на врату те голаће, који надиру са њива и брда због беде. То се јасно види из ограничења § 18, који се такође мора мењати у духу социјалне правичности. По § 23 претседник и две трећине градских већника бирају се и то јавним гласањем; осталу једну трећину већника поставља бан, односно Министар унутрашњих дела. — Ако закон назива градске општине самоуправам:а да би онеј и у стварности биле самоуправе, нужно је да самостално и у потпуности бирају своје већнике и свога претседника општине. У слободном избору свога управног тела и огледа се самосталност, или како каже закон, самоуправност градске општине. Чим постоји полициско туторство над градском општином, онда не може бити ни речи 0 самоуправи!