Општинске новине

Стр. 550

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Нека интелигенција југословенска и бугарска буде верна земљи, и мисао братства славиће свој триумф. Наше словенске масе градиле су историјска дела, претварале долине у брегове и брегове премештале. Није се једанпут Бог историје чудио и дивио моралној и духовној крепкости наших маса, али се њихова величина састо]и у томе што су оне цвек жуделе да се на њихова рала осмехује крупно људско сунце. Ми, балкански интелигенти, не смемо ваборавити да се то само крупно сунце грејало на животним сновима и трагедијамо бораца ва победу словенске жисли на Балкану. Свака, и најсмелија илузија постаће стварност ако за њу залегне траГедија психички здпавих бораца. Зо илузију апостола словенскоГ "Ђалкана стоје добре безбројне траГедије. И она бива већ стварност. Ми нећемо више да будемо два Кајина и сад, у миру, ми тежимо да културна заједница буде чврста. Она треба да сузбија све назадњачке покушаје, јер наша духовна заједница, чврста и неразлучива, једина може створити услове боље будућности. Дух је све; мисао, мисао људска, којој се радује душа људска свима својим боловима и свима својим дубоким жељама, била је и остаје позитивни историјски фактор. Људи од духа на словенском Балкану морају нарочито данас мислити мисао братства. ЈуГословенски и бугарски уметници, писци, мислиоци, ствараоци духовни, нека се крену на благословени посао. Допуњујмо се и, сложни, Грабимо напред!... Верни мисли братства и насушне потребе духовне заједнице, Софијски народпи театр и Београдско народно позориште измењали су своја Гостовања. Београдској публици пружена је прилика да, у изванредној глуми, упозна четири буГарска писца: Ивана Вазова (,,Хајдуци") Антона Страшимирова (,.Свекрва"), Јордана Јовкова (,,Борјана") и Добри Немирова („Чвор"). У овој прилици не могу се довољно истаћи сва одлична својства ова четири врло даровита буГарска драматичара. Уосталом, то и није посао нашега чланка. Треба, ипак, без околишења,изпуних груди, похвалити њихов смисао за стварност и њихову жеђ лепоте и достојанства људскоГ. Оно што је Главно и што је у овој прилици потребно нарочито наГласити, то /е љубав према слободи Вазовљевих ,,Хајдука" и љубав према земљи, Груци, коју тако силно Гледаоцима улива ,,Борјана", драма Јордана Јовкова. Перо Ивана Вазова беше застава БуГарске, а мастило, којим је писао своја честита и истински патриотска дела, крв оних који страдаваху да би бугарски народ — ако употребимо пророчке речи Јакшићеве визије нашеГа у]едињења — стресао са себе ропство и срам. Иван Вазов је осећао средину, људе, осећао је и њихове свакидашње мане и зле страсти, али

је Иван Вазов велики песник по томе што је, још јаче, осећао историју ослобођења своГа народа. У његовој души куцао је „извесни час", како каже стих једне наше песме. И мора се поменути да је у томе часу Иван Вазов мислио на Србију, на малу Србију: она је у то доба водила ослободилачке борбе. Велики национални песник бугарски има једну љубав за тадашњу Србију која израшћује у јуГословенски пијемонт... „Хајдуци" Ивана Вазова прожети су историјом бугарскоГ националноГ ослобођења, а у „Борјани" Јордана Јовкова живи вечна словенско-балканска земља. Ја не знам тачно зашто и откуда, али је на мене драма Јордана Јовкова оставила утисак необичне уметничке творевине. Она није то по својој психологији, Иако је мајсторски дат 'један примитивац везан за новчано благо тајног порекла, драма Јордана Јовкова не делује као психолошко дело. Ми у њој не видимо обичну литературу. Преображај старога сељаКа, који на крају дели блаГо над којим је дрхтао, с психолошкоГ Гледишта, недовољно је мотивисан. То би удило, иначе, дубокој психолоГији дела кад не би из целоГа дела била једна поезија. И преображај сељачког старца и балканца нам, збоГ тоГа, Годи. Јордан Јовков налонски воли земљу и земља, Груда, у драмм овога бугарскоГ правоГ песника, то /е једна невероватна, мистична моћ чистоте. Балканска земља, коју су натапали знојевима и крвима наши претци и наша браћа, незнани словенски сељаци; она, земља наша, широка и добра и чиста, погитеђена од свих страсти које одвајање од ње убацује у душе људи; она, неизмерна словенска земља има за свакога срце, комац хлеба и комад среће. Треба јој само бити веран. БуГарске писце, а нарочито кад је реч о „Хајдуцима" и о „Борјани", ваља обасути хвалом што су и смели посматрачи и животни радосници. И Вазов у , Хајдуцима" и Јордан ЈовКов, у својој драми, располажу храбпошћу да иду свима ходницима народне душе. Не зазиру од истине. Истина им не зауставља дах, јер су сиГурни у плодовитост земље буГарске, у снежни вис Витоша, који се вечно доГовара с облацима, у срце буГарског народа. Има тамних атавизама, али срце буГарско у одлучним човечанским часовима куца, ипак, без болесних шумова. Оптимизам Разовљев и Јовковљев није баналан. Није то ни водњикава литература ни педаГошка победа добра над злим. Национални оптимизам Ћвана Вазова, који бије из њеГове драме о буГарској емиграцији, и оптимизам Јордана Јовкова, којим дише њеГово рустиканство, значе животни оптимизам. ОГромна /е радост живота, слободе, достојанства људсКоГ и лепоте. То Газдашко дете, та Борјана, чија лепа и раздрагана младост има неких заједничких