Општинске новине

Павле Кара=Радовановић новинар и градски већник

Кроз Бугарс&у — Градови братске Бугарске —

Као један од претставника Редакционог одбора часописа Београда „Београдских општинских новина" Г. Павле КараРадовановић, наги најстарији живи новинар и већник Града Београда, обишао је са претставницима нашег задругарства градове братске Еугарске. У овоме броју објављујемо један део занимљивог путописа г . Кара-Радовановића, који ће ових дана издати и засебну књту под насловом ,,Кроз Бугарску". Уређивачки одбор. И ако сам дубоко стар, ипак сам, хвала Богу, још горштачки здрав и снажан. Благодарећи тој околности, а као скроман новинарски радник и политички човек, још осећам велику потребу да радим. Волим 1 рад као да сам младић. У новинарском раду навикао сам да будем строго објективан и добро обавештен о ономе о чему пишем. Где је реч о фактима ту се не сме говорити на основу претпоставака и нагађања. Никад нисам себи допуштао, да пишем и говорим о крупним питањима од општег значаја, а да се претходно добро не информишем, те да са добрим познавањем свију чињеница, говорим о питањима која се исги^у на дневни ред. И благодарећи тој и таквој обазривости кроз пуних седамдесет година јавнога рада очувао сам се те нисам учинио никакву погрешку за коју бих се касније кајао. И у нашој унутрашњој и у нашој спољној политици свакад сам пред очима имао само опште интересе народа и државе, без обзира ко управља опште-народним и државним пословима. За мој новинарски и политички рад имао сам и имам девизу: никоме присталица из атара, а никоме противник из ината. Рођен пре 86 година, под Ловћеном, а одрастао под Авалом и пролазећи кроз страховите мене, кроз које је наш народ пролазио у другој половини прошлог и првој половини овога века, ја сам се национално толико очеличио, да сам врло добро знао ко су нам и какви непријатељи. Пошто је наш народ неправедно патио и страдао, ја сам навикао да волим све народе који су неправедно патили и страдавали, као што је патио наш народ у Србији и Црној Гори.

У редовима тих народа били су Бугари, наша браћа по крви и вери, народ који је на Балкану био страдалник и вековни роб нашега заједничкога непријатеља. Сви ми, стари српгки ратници, који смо водили борбу, мучну и крваву, за ослобођење браће у ропству и проширење границе ка Ристовцу и Цариброду, ми смо се одушевљавали што ту борбу једновремено водимо и за ослобођење наше браће Бугара и братске Бугарске. Колико је та наша љубав према браћи Бугарима била велика нека као доказ послужи и факт, да смо ми на фронту са највећим одушевљењем, примили саопштење да је пала Плевна. Ми смо се тога дана веселили и имали предовољство на нашем фронту. Али, на несрећу, донекле и нашу, а много више бугарску, по нашем проширењу ка Ристовцу и Цариброду и по ослобођењу Бугарске, непријатељи Србије и новоослобођене Бугарске, умели су да убаце семе неслоге и крвавога разДора међу Србијом и Бугарском. Те жалосне појаве у односима Србије и Бугарске нису дошле са наше стране, већ са стране наших непријатеља и лажних пријатеља Бугарске. Али овим редовима није задатак да се на ту страшну прошлост и овом' приликом осврћемо. Рећи ћемо само толико: поменуло се а не повратило се. Ми овом приликом хоћемо да се осврнемо на садашњост, на ствари које су сад пред нама и о којима смо дужни да водимо врло озбиљног рачуна, ако желимо, да страшну прошлост заменимо са бољом и срећнијом будућношћу; да оно што нам у прошлости није ваљало заменимо са оним што ће нам у садашњости, а још више у будућности, чинити срећу и задовољство; што ће брата довести у загрљај брату, да заједнички прославе своје спасење, које донесе слога и братски заједнички рад. Као што је историјски познато, ми смо, Срби, још од првога дана народног устанка у борби за ослобођење Србије 1804 године имали вођу-владаоца, сина нашега народа и наше крви. И тој срећној околности наш народ има да захвали што се Србија ослободила пре Бугарске скоро сто година. Велики и свемоћни Бог дао је и нашој драгој браћи Бугарима, по-