Општинске новине

Стр. 626

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

сле дугог страдања, владаоца Бугарина, сина Бугарског народа у чијим жилама тече бугарска крв и у чијем срцу пламти љубав за свој бугарски народ. А поред тога, да би заједничка срећа Срба и Бугара ликовала, Цар бугарски сродио се са нашом народном династијом. Краљ Бугарин и Краљ Србин — оба народна владара при првоме својем састанку осетили су оно што су српски и бугарски народ од вајкада знали и осећали: да нема брата док не роди мајка, а Срби и Бугари права су браћа. По овој народној, наши народни владари на својим братским састанцима засноваше заједнички рад на општем и заједничком добру Срба и Бугара. Велики Краљ Југославије и велики Цар Бугарске братски се договорише и споразумеше, да заједнички раде на добро својих народа и држава. Но непријатељи Срба и Бугара обрадоваше се трагичним завршетком живота нашега Великог Краља, јер су веровали да је тиме дошао и крај српско-бугарском братству и пријатељству. Али су се наши заједнички српско-бугарскИ непријатељи преварили у својим рачунима, јер је после смрти нашег Великог Краља, на челу наше државно-националне политике дошао опет један велики потомак Кара-Ђорђа — Павле Кара-Ђорђевић, који је наставио онде где је бесмртни Краљ стао. Жеље наших српскобугарских непријатеља нису се оствариле. Велики Кара-Ђорђевић испод Авале и Велики Цар испод Витоша наставили су у братској слози и споразуму заједнички рад за добро Срба и Бугара, као притежаоца Балкана. Сви добронамерни "јавни радници, политичари и државници дужни су да их марљиво и савесно потпомажу у великом потхвату заједничке сарадње два братска народа, којима је сам Бог доделио Балканско полуострво. А да би се на томе могло успешно делати, јавни радници, политичари и људи у народу јаче истакнути морају, ми кроз Бугарску, а Бугари кроз Југославију, путовати и братски се упознавати и приближавати и на тај начин у народу вршити општу пропаганду за коначно и вечито братство и братску сарадњу. Па како је и моја љубав према братству и заједничком раду Југословена и Бугара бескрајно велика, то сам похитао да као сарадник чаеописа Београда „Београдских општинских новина" прођем кроз важније градове Бугарске; да се свуда у народу упознам са оним што ми је ваљало добро знати, као поборнику братства и заједничког рада Југословена и Бугара. Улучио сам прилику да, као почасни члан Главнога савеза занатлијских задруга Краљевине Југославије, заједно са управом Савеза и многим другим задругарима, посетимо нашу браћу бугарске задругаре, готово у свима градовима Бугарске. Радовао сам се као дете Врбици што ми је Бог пружио прилику да и овако дубоко стар видим милу и драгу браћу

Бугаре, њихове градове и остала важна места, да се братски изгрлим и изљубим са драгом браћом Бугарима у њиховим задружним домовима. Ако добро схватимо наше заједничке интересе морамо се међу собом добро и познавати. Ваља на лицу места да осетимо народну душу и да се према томе у раду управљамо. Долазимо једни код других. Упознајмо се онако како ваља и наша је општа и заједничка ствар победила на свима линијама и у свима правцима; а то је општа жеља свију родољубивих синова Бугарског и Југословенског народа. И ако ми је — према годинама старости остало, можда мало година да живим и радим, ја се ипак осећам срећним и задовољним, што ми је Бог дао те сам упознао Бугарску и браћу Бугаре, те ћу моћи са добрим познавањем говорити и писати о садашњој Бугарској и бугарском народу, према коме сам гајио братску љубав и за чије сам се ослобођење, као војник борио. Бугари као и ми, имају ону народну изреку: пружај се колики ти је губер. Ове мудре и на животу засноване изреке, ми смо се, у главном, до Светскога рата придржавали и у државним и у самоуправним буџетима, па и у својем домаћем животу. Но Светски рат својим страхотама, то је у нашој земљи изменио. А последица тога видно се осетила. Међутим, код Бугара, у томе погледу ништа се изменило није, ма да су ратне страхоте и преко њихове главе прешле и ма да су и они поднели ужасавајуће жртве, готово ништа мање од нас. Док смо ми после рата постали у извесној мери јавашлије у раду, а много ширих руку у погледу трошења, како у држави, тако и у самоуправним установама, па и у приватним домовима, дотле су Бугари и после Светског рата остали старе радише и штедише. Чак су после рата били и много вреднији и много штедљивији. У томе су ишли тако далеко да се нису пружали ни колики им је губер, већ су то оставили за боља времена, кад прилике буду повољније но што су садашње. И код таквог схватања рада и живота наше браће Бугара урбанистичко и хигијенско изграђивање и подизање њихових градова остало би и до данашњег дана како је било пре ослобођења Бугарске. Но у томе тако тешком и до невероватности скученом схватању новога доба и савременог живота, јавља се са дубоким поимањем и снажним подухватом генија бугарског задругарства. Бугарско задругарство било је и пре рата веома снажно, али после ратова оно се у толикој мери развило и у селу и у градовима, да му у свету нема равна, и јавља се као економско-привредни спасилац Бу^гарске у данашњој светској кризи. Ни у једној грани бугарске привреде не види се малаксавање, већ на против општи напредак, зато се има благодарити бугарском задругарству и његовим задружним популарним бан-