Општинске новине

2*

Радован М. Драшковић виши инспектср Министарстћа финансија

Са каквом општинском самоуправом мо&емо рачунати? — Поводом анкете за измену Закона о градским општинама, —

Закон о градским општинама од 22 јула 1934 одговара у свему приликама и времену у коме је донет, те је сасвим природно, да се, с обзиром на схватања која данас владају, — и ако је он свега две године у примени јавља потреба за његовом изменом. Време коме идемо у 'сусрет и у коме се назиру нова политичка стремљења несумњиво захтева радикалне корекције како политичких, тако и осталих одредаба поменутог закона. Изјаве које су пале од стране данас владајућих фактора о новим путовима у нашем политичком животу, који ће бити постављени на пуним демократским начелима, дали су маха, сасвим је разумљиво, и жељама о самоуправама у опште, а о општинским самоуправама посебно, које једино у (том случају и могу доћи до свог пунијег изражаја. С обзиромЈ на то веопходно је потребно пре свега рашчистити појмове о самоуправи, који су врло разнолики, не само у народу већ и у градовима, што ствара збрку а необавештене доводи у заблуду. Тежиште овог питања налази се дакле у томе, да ли општинска самоуправа (кад је реч о њој) може бити само једног типа, или, пак, она може и нијансирати. По једнима самоуправа није оно што се обично назива самоуправом, ако се она не јавља у правом смислу те речи, тј. ако општинска управа, кад је у питању она, није потпуно независна у свом раду и не подлежи ма каквој контроли од стране државе, док други веле, да се о самоуправи може говорити и онда кад она нема потпуно неограничену слободу делања. Па и код правних писаца има у томе извесне диференције, Тако на пример, једни држе да општинска самоуправа постоји, ако општинска власт стоји под надзором централне власти али не и под њеним заповестима, тј. кад је општинска власт дужна држати се само закона, али не и упустава централне власти. Дакле у том случају, кад је надзор који централна власт врши над општинском срачунат само на то да општину држа у границама закона, разуме се, кад је реч о пословима, које општина врши самостално, у својој надлежности, пошто за пренесену надлежност, тамо где она постоји, у сваком случају подлежи и заповестима, односно упут-

ствима централне власти. Други писци сматрају да у општинској самоуправи може бити градације тј. да од политичких прилика једне земље зависи да ли ће она бити ужа или шира, према томе, да може бити више типова општинске самоуправе. Говорећи о томе (у својој књизи ,,Локална управа Србије у XIX и XX веку" стр, 353) Федор Никић овако претставља стање у предратној Краљевини Србији (треба напоменути да је овде реч о регионалној самоуправи): ,,Сам појам самоуправе није био довољно јасан, ни довољно одређен. Либерали су „вештаствеиу" суштину самоуправе гледали у томе: 1) да народ може слободно бирати своје локалне органе, 2) да надзор не буде ни сувише велики да претставља туторство, ни сувише мали да претставља такву самосталност у којој би локална тела добила карактер „државица у држави", него толики колико је потребно да се очува јединство државне управе и одржи „енергична" власт државе. Напредњаци су исто тако били неодређени. Код њих са самоуправом могло се и то сложити, да државна власт увек мора имати одлучујућу и решавајућу власт у локалној управи. Стојући под утицајем теорија немачких либералних државно-правних писаца Блунчлија и Л. Штајна, који су учили, да су локална тела делови државног организма, а локални органи, извршне власти, либерали и напредњаци, са својим појмом самоуправе, били су врло блиски централизму, а у најблажу руку деконцентрацији. У тежњи радикала за самоуправом, они су гледали нешто неприродно, усиљено, један скок, који не одговара стварности и у њој не налази потребних услова за живот. Св. Марковић под самоуправом подразумевао је федерацију; његови следбеници, социјалисте, група М. Ценића, и народњаци, сељачка група А. Богосављевића, под самоуправом су опет подразумевали аутономију. Радикали у почетку под самоуправом су подразумевали аутономију, касније су делили та два појма и код самоуправе поставили тежиште на избор локалних органа и надзор државне власти. Народ није уопште знао прави појам самоуправе. Он је под самоуправом ра-