Општинске новине

Стр. 688 ' зумевао такву управу, која би била независна од полиције и бирократије, у којој би били смањени терети и у којој би он сам управљао уз помоћ, на најпотребнију меру ограничене и понародњене бирократије, која би у свом целокупном раду стајала под његовом влашћу и надзором". По Слободану Јовановићу („О држави" стр. 430) општинске самоуправе има тамо где је општина организована као јавно-правна корпорација, где се вршиоци општинске власти сматрају као општински органи а не као државни, и с тога стоје само под надзором а не под заповешћу централне власти. Што значи, да општинске самоуправе нема тамо где општина не стоји према држави као нижа јавно-правна личност према вишој, него као ужи круг територијалних надлежности према ширем, где вршиоци власти нису ништа друго него државни органи чија власт не излази из граница једне општине и који као уопште сви државни органи стоје под заповешћу централне власти. Према томе, да ли је општмна организована као самоуправно тело или не, одређује се да ли је у једној земљи управна власт организована по начелу ценгрализације, или по начелу децентрализације. У другом случају, дакле, организација општине као самоуправног тела могућа је, док у првом не. Међутим, од децентрализације треба разликовати једну сличну ствар, која се у француском административном праву назива деконцентрација, и по ком је начелу отприлике организована наша управна власт. А деконцентрација значи прелаз од централизације ка децентрализацији. Управо, оваквом се мером ублажава систем централизације, јер се повећава самосталност једног локалног и ако иначе државног органа, и ствара јача могућност да се државна управа, и ако централизована, прилагоди локалним потребама. Слободан Јовановић не каже изрично да ли би организдциј^а општинске управе као самоуправног тела била могућа под деконцентрацијом, али из онога што вели, излази да не би. По Лази Костићу (Административно право стр. 120), према опсегу задатка и према гарантованој независности од мешања централне власти, могу се извести читаве градације самоуправа, могу се образовати ступњеви и установити нијансе. Никакве утврђене формуле не могу се дати напред: колико држава и система управе, толико и типова самоуправе, односно аутономије. Федор Никић („Локална управа Србије", стр. 354 и 355) о томе још и ово каже, мислећи на наше прилике (реч је о регионалним самоуправама):" Поред све наше хвале, ми никад нисмо имали прави парламентаризам, јер схватајући власт као превласт, ми смо из једне крајности ишли у другу крајност, из превласти управне власти у превласт скупштине. Међу-

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ г. ' •< . тим, искуство је показало, да без правог парламентаоизма нема ни праве самоуправе, јер на крају крајева парламентаризам и није ништа друго него самоуправа централне управе. Што значи, да парламентаризам и лоЈкална самоуправа једно друго условљавају и допуњују. Код нас Ст. Протић је увек говорио: „Развијена локална самоуправа је корелатив парламентарне владавине. Без самоуправе нема истинске парламентарне владавине. Истинска парламентарна владавина претставља самоуправу". Немајући услова за прави парламентаризам ми нисмо имали услова ни за праву локалну самоуправу. Радикали су тражили и дали локалну самоуправу, али у њиховим законима, надзор управне власти и Државног савета, био је такав, да је постепено све више изблеђавао самоуправу. Укратко, код нас у нашој средини, није било ни објективних, ни субјективних услова, — ни правних, ни политичких, ни економских, ни културних, ни географских — за праву самоуправу, него само једно неодољиво расположење и тежња народа за локалном самоуправом, верујући, да ће помоћу самоуправе доћи до свога благостања и препорођаја политичког и економског. Ради тога ми смо у место праве добили једну сасвим избледелу самоуправу. Истина, ми смо покушавли да се приближимо у погледу локалне самоуправе што више, час белгијском (Г. Гершић и М. Ђ. Миловановић) час енглееком (Ст. Протић) али су сви ти покушаји остали без већег успеха, јер није било услова за то". Као што је познато Енглеска се сматра колевком самоуправа и тамо је она дошла до највећег изражаја, па ипак у последње време и тамо су створена извесна централна надлештва са правом надзора над локалном управом, поред надзора парламента и суда. Али се и поред тога сматра да је Енглеска земља самоуправа. У Францусокј, као земљи административне централизације, самоуправа није могла доћи до изражаја, и ако је Француска раг ехсеПепсе земља демократије. А ево како то објашњава Џемс Брајс (Савремене демократије стр. 446) I) „Стална грађанска администрација, тј. бирократија држећи власт коју воли, и радећи свој посао, дубоко уверена да га народ никад не би могао тако успешно свршавати, противи се и одолева сваком покушају децентрализације. Министрима и посланицима много је стало до покровитељства којим ови други чувају свој ауторитет код бирача, а први обезбеђују потпору посланика у Скупштини. Сви они који су управљали Француском од 1799 године, кад је Наполеон збацио Директоријум, плашили су се побуне која би могла променити облик владавине, па био таџ облик монархистички или републикански.' „Закон самоодржања је највиши закон живота. Ма шта се десило, монархија, царство или република у сваком случају морају