Општинске новине

Уметнична хроника ОШМ1ИШ ГРАДЛ

радника сачињавају главне теме његових најупечатљивијих монотипија (и акварела) — којима се Балаж оверио поново као један сасвим редак мајстор те технике. Од осталих радова, изложио је уметник неколико свежих пејзажа са београдским и војвођанским мотивима, неколико нешто конвенционално рађених портрета и два врло лепо насликана једра женска Акта — све ово у масној боји — и, најзад, по који богато, рекли бисмо готово: сочно бојадисани пастел, међу којима се особито истиче један велики букет шареног летњег цвећа од снажног коло-, ристичког и декоративног ефекта. До још јачег израза долази тај колористички момент у сликама Босиљке Валић-Јованчић које су, половином фебруара, смениле Балажову изложбу у малој дворани Па виљона. То је једна колекција (38 комада) жарко, пастозно, можда и помало сирово бојадисаних платна, кроз која једна импулзивна сликар ска осећајност проговара темпераментно и одрешито. Једна сликар ка која се, непомућена проблеми ма, без резерве предаје визуелном заносу и хитрим, одлучним и сочним потезима кичице развезује, шара по платну своја ведра виђења. Светлост и боја дате у штедрим, распаљеним и устрепталим тоновима, мрљама што се, и без неке нарочите, дубље усклађености, понекад повезују, сливају, ипак, у суштаствене и ефектне фигурације. у привлачне, идиличне пејзаже илн маркантне, живе људске ликове, Међу овим последњим истичу се нарочито: „Дама у жутом", „ДевоЈ41.ца са грожђем", „Млада циганка', „Надничарка руча" и „Чипкарица"; а од пејзажа, свежи и соччи охридски мотиви: „Света Софија", „Охрид у новембру", „Вечера крај Језера", „Свети Климент" и „Вереничина кућа". Сликарство Босиљке Валић предочава нам занимљиво^како се из чисто визуелнога и чулнога поступно продире у душевно. Код Зоре Петровић (колек тивна изложба од 14—25-Ш у селикој дворани Уметн. павиљона) нема тог радосног уживања у боји и светлости, па ни оне срећне, светле визије лепоте. Па ипак, њена уметност потиче из једног дубоког и озбиљног човечанског осећања, можда и болног, трагичног, — јер изгледа да јој њено неподмитљиво, несводљиво истинољубље, њен строги и неодољиви респект према једној сасвим друкчије, противно, уоченој, доживљеној стварности омета полет ка сунчаним висинама светлости и боЈ"е и спасавајуће, победилачке лепоте. Тако она слика, уобличује појаве и предмете живота у засенченим, загаситим тоновима, па ипак са не-

ким чудним, устрепталим жаром, једним болним интензитетом који узнемирује, привлачи и — убеђује. Уметница као да нам каже: „нисам могла да пронађем ону озарену радост живота, онај чудесни пир боја и светлости, нити ону заносну лепоту, о којој, о којима се толико прича; мој свет је овак&в, ја сам га овако видела, овако људе, овако гола женска тела, овако пејзаже; — не могу друкчије!..И она нам то казује тако простодушно, тако отсечно и усрдно — да морамо да јој верујемо и да се повинујемо њеној визији, а још више можда њеном великом уметничком и човечанском поштењу које даје тек праву

Босиљка Валић-Јованчић: „Чипкарица" светлост њеном стремљењу и раду. У тој светлости препознајемо онда јасно високе квалитете оних разних језгровитих женских „Актова", оне толико сугестивне „Мајке и ћерке", оних „Дечака", оне „Словенкиње", оног „Сувог цвећа у корпи", оног „Банаћанина", оне „Лубенице" и „Лутке и коња" — и још многих других платна којима је Зора Петровић видно означила једну нову фазу своје особене и драгоцене уметности. Тодор Манојловић

20 *