Општинске новине

Прилози за историју Београда

Бомбардовање Београда 1862 год.

Мали и незнатни догађаји, изазивају често велике последице. Када незадовољство маса достигне врхунац своје напрегнутости, тада је довољан само један мали догађај, па да се то незадовољство излије у једну бујицу револта, сукоба и крви. Тако је било и 1862 године. Већ од подужег времена, осећало се у земљи извесно непријатељско расположење између Срба и Турака. Нагло подизање Србије под Кнезом Михаилом, нова слободнија струја и честе националне манифестације,'Турцима се нису свиделе! Нови Млади нараштаји, са јачом националном свешћу и са већим народним поносом, који више ниеу хтели да буду сматрани као турска раја, као и њихови стари, одрасли у турскомзе ропству, који су пред пашама и агама правили темена, него су се сматрали са њима равноправним, па чак у неком погледу и над њима. Из те противности која је избила, наступили су затегнути односи између Турака и Срба и незадовољство- и на једној и на другој страни и пригушено непријатељство, које се, сваког тренутка, могло да претвори у непријатељски, па чак и оружани сукоб. Стварање српске народне војске, Турцима се није свидело и званична Турска је ово мрким и непријатељским погледом гледала. Порта је шта више и протествовала и на ово одговорила, појачањеМ својих трупа у тврђавама и гомилањем своје војске дуж српске границе. У оваквој атмосфери, пуној експлозивних материја, требала је само једна мала варница, па да ое догоди експлозија, да загрми и да потече крв. И доиста, јуна 2 1862 године, са турске стране је била убачена та варница.

И

пожар ]е плануо!

Овај оружани сукоб око Чукур-чесме, муњевитом брзином раширио се кроз целу варош. Под утицајем овог крвавог догађаја, свет се узрујао и све се заталасало. Огорченост и срџба сваког тренутка и на српској и на турској страни, узимаху сви више маха, што на разним крајевима вароши изазва мање или веће оружане сукобе. Срби беху огорчени, Турци разјарени. И једни и други, латише се оружја и тако отпоче огорчена и крвава^орба.

Тога дана, у једној свађи око воде, на Чукур-чесми, беше турском руком убијен један дечко, српско шегрче. Овај жалосни догађај направио је узбуну и изазвао огорченост на српској страни и одмах ту крај чесме отпочело је било разрачунавање између грађана српских и турских жандарма. На ову узбуну, долетео је био из српске полиције један жандармеријски наредник драгоман, те и њега турски жандарми убише, што је изазвало још јачу узбуну и огорчење.

Дафтар-бегова џамија, која се налазила на месту где је сад евангелистичка црква у улици Вука Караџића Најжучнија се борба водила око џамије, у улици Вука Караџића, где се гомила наоружаних Турака затворила беше. Срби, као разјарени зверови, навалише на џамију, отуда из џамије чуо се урлик Турака: Алах! Алах! праћен пушчаним плотунима. Пушчана зрна као киша падаху на све стране преко улица и преко кровова, фијучући ударала су у околне куће и прозоре. Тада, једна гомила Срба јурну преко капије евангелске цркве (која и данас у истој улици постоји), у намери да се испне на кров паеторовог стана и да отуда пуца. Тада немачки пастор, са присебношћу и мирноћом Немцима својственом, изађе пред гомилу, покушавајући да је умири и отстрани. Но, пошто не постиже жељени успех, он им тада показа на пруску заставу, додавши, да црква и школа стоје под заштитом немачког консула. Ово је дејствовало. Незадовољна гомила одмах се повукла, док су пушчана зрна