Општинске новине

Бомбардовање Београда 1862 године

575

и даље ударала у свештеникову кућу и школу. После неуспела покушаја, Срби још са већом жестином ударише на џамију. У исто време, један Црногорац је успео да се попне, на кров мале турске кафанице која је била поред џамије, и из које су Турци такође пуцали. Наједном, неколицина њих са Црногорцем, срушише се кроз таваницу у кафану; у којој се начини лом. Неколико Турака погибоше а остали се разбегоше куд који. И најзад, Срби успеше да развале тешка врата од џамије. Тада храбри Влајковић Ђока, на штаки, са својсм једном ногом, у пратњи Каћанског („Старог Барда"), и више наоружаних момака и жандарма, улете у мрачну џамију. Ватра севну; пушке одјекнуше, али убрзо и умукоше. Турци беху савладаки и повезани конопцима. Сви они беху испраћени у жандармеријску српску касарну. У мрачној џамији не оста ни један Турчин. Само два турска леша, лежала су на прагу џамије, међу њ|има и хоџа, који је, то исто вече у акшам горе са мунаре певао својим правовернима своју вечерњу молитву: Алах! Алах акбар! — певао последњи пут! Олуј се стишао. На угасито плавомз небу јунске ноћи, месец се пробијао кроз облаке, и осветљавао једну дугу, језиву поворку, једну гомилу турских жена, које су у дугом реду, као беле ноћне сени,излазиле из хоџине куће где су се скупиле и затвориле и одатле су и оне кроз прозоре пуцале на Србе. Увијене у беле јашмаке и огрнуте у беле фереџе, као гомилу ноћних духова и утвара, њих су сада спрозодили наоружани момци, праћени гомилом радозналог евета, који се сада, после онаквог огорчења и беснила, од пре мало часова, држао мирно и достојанствено. Доиста један пример достојан дивљења, као што је забележио тадашњи немачки пастор у својим мемоарима. Кроз мрачне београдске улице целу ноћ крстариле су се страже наоружаних момака и жандарма, док се из грла храбрих српских младића добровољаца, охрила песма: „Влајковићу. Ђока Са неколико момка, Са жандари и бећари Хеј, море, до зоре!" А та песма одјекнула је целим Београдом, коју је још дуго времена после бомбардовања, певао цео Београд. Око б часова изјутра, мир је релативно повраћен био. У средини вароши било је са свим мирно, само на периферијама понеке мале чарке. Али, напрегнутост, огорченост и неизвесност, шта ће даље бити, обузимаху још јаче све дохуве, тим више, што се Кнез није налазио у Београду. Кнез Михаило налазио се тада на своме путовању по унутрашњости зе-

мље. Прву вест о немилим догађајима Кнез је добио у Шапцу.

Кнез Михаило У понедеоник, око 7 часова изјутра, српска влада и консули страних сила, добили су један брзојав од Кнеза, који је гласио: „Ако сви Турци до 8 часова у вече, не напусте варош, то ће војска (која дотле није узимала никаквог учешћа) бити изведена." После овог категоричког кнежевог ултиМатума, сви консули корпоративно отишли су у град паши и предали му Кнежев ултиматум. Сви консули беху заузели веома енергичан став. Паша је био притешњен и приморан да прими поднете му услове. Тако је мир био закључен. Тог целог дана, као и другога дана у уторак, изгледало је да се све стишало. Завладао је био потпун ред и мир. Али, у души Турака, пригушена срџба и освета разбуктавала се све јаче. Не слутећи шта се тада у души Турака збивало, под импресијом да је завладао мир и да је обезбеђен и поредак, многи српски грађани и странци, који су били избегли и склонили се у околину Београда, почеше да се враћају у своје напуштене домове. Али, у уторак, око 8 часова изјутра, усред тог мира и тишине, одједном, отуда из тврђаве, зафијукну једна граната, затим, и друга и трећа. Подмукли и вероломни Турци, беху прекршили закључени уговор о миру, и почеше да бомбардују варош. Топовска зрна учесташе. Турци позатвараше тешке градске капије и, ушанчени, у заклону масивних капија, отпочеше да пуцају. Свет се поново узбуни и ускомеша.