Општинске новине

576

Београдске општинске новине

Браниоци Београда живо се дадоше на посао. На домаху Варош-Капије, на месту где се свршава Космајска улица, убрзо беху подигнуте српске барикаде. Ни тим барикадама, Каћански „Стари Бард", са својом Призренском Легијом, држао је у шаху Турке, који су се у Варош-Капији ушанчили били и отуда пуцали, одговарајући на њихове покушаје да отуда продру у варош. Снажно бомбардовање из београдске тврђаве трајало је непрекидно све до једног часа поподне. Свет, обузет паничним страхом, бежао је на све стране, док су турска зрна и кумбаре ударала у куће, из којих је лизао пламен и дим. Свет је бежао у гомилама; неки на колима, понеки и на волујским колима, а највећа поворка пешке, жене, деца и стари људи са бошчама и корпама на рукама и на леђима, са оно мало најпотребнијег, што су могли у брзини да понесу и да спасу. Сви су јурили из вароши на периферије, да што пре стигну иза домашаја топовских зрна. Како Турци беху позатварали све градске капије, те се кроз ших није могло проћи и ићи даље, многи престрављени бегунци тада су скакали у ровове, који су се око капије налазили, из којих су неки били и напуњбни водом, хитајући да се спасу. Срећом, турска зрна беху крајње рђава, па није било већих жртава. При овоме бегству било је и дирљивих и комичних призора. Тако једна жена када је бегала, носећи на рукама своје дете, одједном поче на глас да кука: — Јао! Куку и до Бога, однесе му топ главу! Јадно моје дете! Куку и до Бога! Свет се ужастнут окупио око ње. Када јој људи 'приђоше, они видоше да она ;дете здраво и читаво носи на рукама, само је држала дете наопачке, горе ноге а глава му доле. У своме безумноме страху, када је угледала детиње ноге горе у својим рукама, помислила је од ногу да је то обезглављени врат детињи и онда је ударила у кукање и запомагаше. И док неки ударише у ,смех, друге жене почеше да је грде: — Луда жено, што си се раздерала, кад ти је дете, хвала Богу здраво и живо. Цела околина Београда, а нарочито Топчидер, беху препуни избеглица. Министарске госпође и госпође саветника и виших чиновника беху се сместиле у КнезМилошевом Конаку у Топчидеру, остали свет је био под ведрим небом у парку и у Кошутњаку. Све листом беше избегло. Само је Кнегиња Јулија остала у Београду у КнежевоМ Конаку. На све молбе нај-

ближе дворске околине, да се и она склони, она је хладно одговорила: , — Не, моје је место овде. Када Кнеа није ту, у Београду, моја је дужност сада да овде будем, уместо Кнеза па макар шта се десило. И све до свршетка, она ]е остала у двору,. очекујући долазак Кнеза и саветујући се са владом и са страним дипломатима. Овај лепи гест Кнегиње Јулије свакако је похвалу и дужни смо да то подвучемо. То нам налаже и правичност и осећај дужности и захвалности.

Кнегиња Јулија, као удовица

Истога дана око 9 часова изјутра сви консули, претставници Великих Сила, дошли су у Конак на саветовање са Кнегињом. Сви су изгледали озбиљни и узбуђени, понајвише енглески консул, док се француски консул само смешкао чинећи утисак као да му је цео овај инциденат по вољи, упознат са политичким и националним тежњама Кнеза Михаила и о расположењу свога суверена преМа плановима српскога Кнеза. Сви пак консули, добили су наређења од својих влада, да