Општинске новине

Бомбардовање Бео града 1862 године

577

брзо интервенишу и да најенергичније поступе да се непријатељства обуставе и да се мир и ред обезбеде, страхујући да се из овог сукоба не изчаури онај баук, од кога се много година плашила цела Европа: Источно Питање. Пре доласка консула, Кнегиња је конферисала са српским министрима, и наредила Министру Војске да се редовна војска изведе у варош. На овој конференцији у.двору решено је било да сви консули корпоративно иду команданту београдске тврђаве Ашир-паши и да у име >своје владе најенергичније протествују, што је закључени уговор о миру прекршен и да захтевају да се сместа бомбардовање обустави. Око 10 час. сви консули, на двоје каруца, возили су се у град, сретајући успут још гомиле бегунаца, док преко њих прелетаху турска ђулад. Сада је бомбардовање са тврђаве достигло врухнац, али без стварног дејства. Паша је био крајње изненађен овом посетом.. Од узбуђености једва је могао да проговори: Бујрум! Изволите, седите. Консули осташе стојећи око њега, озбиљни, енергични, чак и намрштени. Тада енглески консул узе реч: „По наредби наших великих влада дошли смо да протествујемо због нарушења уговора, који смо пре два дана с вама закључили. Шта значи ово бомбардовање? Зашто^сте прекршили свечано дату реч? — Морао сам. — одговори паша доста збуњено. — Зашто сте морали? Ко вас је на то приморао? — Ено, видите, они бегови што малочас изађоше. Они су то тражили. — Па зар ви нисте имали власт у рукама ? Зар ви нисте заповедник ове тврђаве и заповедник над турским народом у овој вароши, паша ефендум? На то му приђе сасвим близу аустријски консул, унесе му се у лице, па му енергично рече: — Сада, када |сте показали, да не уМете да употребите власт, коју вам је царски диван У Стамболу дао, ћи сте показали да нисте за ово место. И по налогу високе владе од иет Великих Сила, ми вас овог часа разрешавамо од ваше дужности, као команданта ове тврђаве. Паша, блед у лицу, сав уздрхтао отпоче да се опире: — Мене може да сургунише хамо моја влада из Стамбола — промуца паша. — Немојте се узалуд опирати. Ја вас упозоравам да аустријски монитор са војском сто]и већ доле испод града. А српска војска наоружана већ пролази улицама београдским и чека само на заповест па да удари на град. Дакле, немојте да се узалуд пролива крв и Да вас везаног и пониженог као роба извуку из града, него мирно и достојанствено, као

што вам приличи, сиђите одмах у Доњи Град и укрцајте се на пароброд, који доле чека, да ђас однесе у Видин. А сада још издајте последњу наредбу као заповедник ове тврђаве, да се одмах обустави паљба из топова. Паша сав унезверен и изгубљен, удари у длан. На то уђе један турски бимбаша и паша му рече нешто на турском језику. Бимбаша га зачуђено погледа али оде да изврши заповест командантову. То је била његова последња заповест, да се обустави топовска паљба. — А сада с Богом, паша-ефендум, и срећан вам пут! — рекоше му иронично сви консули и изађоше. У подне, око 1 час, ниједан топ више се није чуо озго са бедема београдског града. Француски конзул наредио је да му се разапне шатор на највишем месту београдског града, одмах испред Сахат-куле, а енглески конзул, међутим, наредио је да му се разапне шатор на Калемегданском пољу, испод првих бедема. Остали консули разишли су се по вароши да би умирили преплашено становништво. Бомбардовање БеоГрада било је завршено. Сада је већ цела ствар лежала у рукама дипломаицје, која је отпочела живе преговоре са Портом и са Кнезом. Ови преговори трајали су релативно доста дуго. За то време проглашено је било ванредно стање. За команданта београдског гарнизона, био је наименован пуковник Јован Ђорђевић, уопште познат под именом „Јоца Шваба". ' Целу средину вароши беше заузела војска. Војничке патроле крстариле су дању и ноћу, кроз њене опустеле улице Београда. Све радње беху затворене. Сваки рад обустављен. Грађанство се привремено повукло и преселило на периферију Београда, понајвише, на источни и западни део Врачара. Аустријски и немачки поданици беху се склонили у Земун, где су чекали на развој догађаја. Дипломатска конференција беше сазвата јула месеца у Канлиџи. Порта је захтевала да се распусти наша војска или да се смањи на незнатан број. На ово су наши делегати одговорили и доказивали да је бомбардовање Београда очито показало, да опасност за мир не долази од наше војске, него од турских гарнизона у Србији; зато они траже, у интересу трајног мира, да се турски гарнизони из тврђава у Србији повуку. Велике Силе, као вазда, биле су подељене: Француска и Русија уз нас, Енглеска и Аустрија на турској страни. На тој конференцији наши делегати су тражили да се поруше све тврђаве у којима су се налазили турски гарнизони. Конференција пак је решила, да се поруше само два гра-