Општинске новине

Књижевни додатак

Н&&14' ФК44>&&(44'/ — Дневник једног инвалида (Роман из бесградског жавоша — награђсн на књижввном конкурсу Градског ВоГлаварства Београд) (Наставак) 8 - ТОЧАК СУДБИНЕ СЕ ОКРЕЋЕ И ДАЉЕ

Рано пролеће. Сунце сија и растапа дуге иглице леда што висе са крова старе куће. Лупа и капље звонко по лименом олуку, и вода се непрекидно слива у велико буре за кишницу у дворишту, тако да се у њој пени и пресипа. Изванредну симфонију пзва себи природа на посебним инструментима. Све је раскликтано у знаку обећања и васкрсења. Птице у ораховоме дрвету разуздано лармају. Оне као да су полуделе, скакућу, чисте своје перје, и кљуцају велике кристалне капљице огопљеног снега, нанизане у дугоме реду уз голе гране, готове да падну на земљу, сијајући се као дијаманти. У башти цветају прве мартовске љубичице. Наста и Миша приспеће кроз неколико дана. Дуда ни о чему не говори толико као о Настиноме доласку. Изгледа да је она нај;болније осетила Настино отсуство. Своју мајку Дуда, на жалост, једва једанпут недељно виђа. А у њеним годинама мати је потребнија него икад. Ја јој замењујем мајку и Насту, колико могу... Каткад ме обузима бес, кад мислим о Десином монденском животу.... Али, после пет минута, готов сам да захваљујем Богу што се она не стара за Дуду, па њена кћи остаје поштеђена њенога опаснога утицаја. Код моје братанице Јелисавете, после оне бурне јануарске ноћи, врло ретко гори светлост после поноћи. Коцкање сам им тада добро загорчао. Али, иначе, између мене и Јелисавете није више дошло до поверљивога разговора. Она се никад не жали на Стевана; изгледа добро, и има, споља, озбиљно и мирно

држаше. Можда је нашла уску и светлу путању што води у душу њенога мужа, и, као жена, ради на 'његовом оплемењавању, — као што сам јој раније предложио. Не знам тачно какав је однос између њих двоје, али једно издаје Јелисаветин став, — да није очајна нити смртно несрећна. Сем тога, она доиста очекује дете. Стеван је њој постао даљи; уосталом, његово опхођење са њом одаје више пажње него раније. Јелисавета је јака природа. Сигуран сам да ће она савладати своју судбину. Искуство других не користи младим људима. Паметан човек може своје прекаљене изреке мудрости сваки дан да понавља младежи, — оне звоне као сива теорија, ма како биле неопходне. На сопственој кожи сваки мора да опроба искуство другога. Тада тек засветли му пред очима његова истинитост, и он савија главу пред неумитним законима што владају људским постојањем. Човек не постаје мудар помоћу књига, ни помоћу слушања умних људи, човек постаје мудар тек после сопственога делања и вољнога опредељења. Отуда ни једном родитељу и ни једном искусном вођи не полази за руком да младо људско биће сачува од земаљских јада; свако од њих мора да проживи свој живот, то јест мора да пати, — од родитеља до детета, од детета до унука, и тако даље, до вечности, све док се земља окреће својим стабилним ритмом. Коста је један тврдоглавац, а, уз то, лакомислен је и површан. Не бих могао рећи да је рђав. Само је разнежен и размажен од до-