Општинске новине

Предаја градова 186 7 год.

667

скањем, док један турски бимбата дотрча и истрже пушку из руке дрског и непослушног но свакако патриотског турског војника, па је предаде српскоме стражару; хиљаду руку почеше бурно да пљескају, дајући на тај на чин израза својој радости. И док је српски војник са пушком у руци, шетао горе по бедему, доле је Кнез Михаило примао честитања страних дипломата и српских Министара и саветника. Овим је била завршена ова вилечанствена церемонија. Београдска тврђава дошла је у сриске руке, постала је наша, а тиме је збрисан последњи траг вековног турског Господарства и османлијске тираније и обести. Кнез Михаило је поново усео на коња, пробијајући се са муком, кроз непрегледну раздрагану и одушевљену масу света, која је као махнита, трчала за њиме, кличући му до изнемоглости. Од узвика: „Живео!... Живео, Господару!" проламао се ваздух, надвикујући и звуке војне музике и брујање звона са Саборне цркве. Све до Кнежевог уласка у Конак, гомиле народа су трчале за њиме, да га се што дуже нагледају и да му се диве. Ово весело, могло би се рећи лудачко расположење, трајало је преко целог дана, до дубоко у ноћ. Људи су се грлили, плакали и певали. Нама, малој деци, доле у Савамали испред Ћир-Тасине кафане, савамалски трговци бацали су кифле, переце, погачице и разне слаткише из препуних котарица. — Грабите, децо, да упамтите овај дан — довикивали су нам весели стари трговци. Кнез Михаило Једног лепог пролетњег дана, године 1862, Кнез Михаило 1је изашао био да се мало прошета у пратњи свог ађутанта. Када је пролазио Узун-Мирковом улицом, из кафане код Гушанца, баш |је излазио Ћир-Гуша, идући Кнезу у сусрет. Још поиздаље, Кнез Михаило приметивши га, осмехну се на њега благонаклоно. На једно два корака испред Кнеза, ЋирГуша застаде, прекрсти обе руке на груди, по старом турском адету и дубоко се поклони, — Како си ми, Ћир-Г ушо? — упита га Кнез љубазно. — Хвала Богу, добро сам, Господару — одговори му Ћир-Гуша. Ћир-Гуша је 'био у старинском турском оделу: широке чакшире, ћурче и фес на глави. (Стари Ћир-Гуша је деда по мајци г. г. Боже и Душана С. Николајевића). У то време, Кнез Михаило је отпочео био да уводи разне реформе. Нарочито је ишао за тим, да уклони и збрише све видне трагове турског господарства и моћи. Тако су сви чиновници морали да збаце фесове са главе и

А када се спустио први мрак, тек тада је настало право весеље. На прозорима свију кућа биле су упаљене лојане или воштане свеће, а на угловима улица горела су запаљена бурад од катрана, поред многобројних буктиња, које су биле намештене и запаљене по улицама. То је билла једна .велика досада невиђена „лимунација" — као што се тада говорило. Кроз тако осветљене улице тискао се свет а на раскрсницама и пред кафанама играло је коло. Са свих страна разне музике: циганске музике, хармоникаши, верглаши, чехиње са харфама, бубњеви, дахире, гоч и таламбаси, а на свима крајевима вароши хорила се песма. А тек тамо на Батал-џамији владала је невиђена живост и весеље. Цео овај простор изгледао је као у пожару, осветљен, јаче но по дану, буктињама, запаљеним бурадима од катрана и великим упаљеним ватрама. Ту су пламтеле три-четири велике ватре, на којима су се на великим ражњевима пекли овнови, телад и прасци. Около њих тискао се свет. Опет мало даље, из великих буради точило се народу вино и ракија. И ту се водило коло. Свет је већ био полупијан, не толико од вина, колико од раздраганости и весеља. Тек после поноћи, уморни Београд, предао се сну. После предаје београдске тврђаве, од 6 до 14 априла, и из свију осталих градова у Србији: Из Ужица, Сокола, Смедерева, Шапца и Фестислама (Кладова), турски се гарнизони редом повлаче и напуштају Србију, а те градове поседа наша српска војска. Владислав Ст. Каћански. и Ћир-Гуша да турско одело замене европским оделом. И док се све чиновништво реформисало, већи део грађана, налазио се још у старинском Турском оделу. Видевши и угледног грађанина Ћир-Гушу, још у турском оделу, Кнез му рече: — А море, Ћир-Гушо, кад ћеш ти да промениш то одело? Ћир-Гуша понова прекрсти руке на груди, дубоко се поклони, па му рече: — Онда, Господару, кад отераш Турке из Београда. Овај леп и духовит гест старога Гуше, Кнезу се |необично свидео. Кнез се пријатно осмехну, потапка ЋирГушу по рамену, па му рече: — На то нећеш још дуго чекати. ЋирГушо. Дајем ти моју поштену реч! И Кнез Михаило је своју реч одржао. Те исте јесени, године 1862, после Бомбардовања Београда, у Београду се више н«је видео ни један Турчин! В. С. К.