Општинске новине

674

Београдске општинске новине

опигтина се није нашла побуђена да на то коју пару потрошн, већ свагда изношаше друге потребе, за које мисли да су јој прече, ваљда за то, што их интересовани људи боље подупиру. „Да се свуд по вароши направе канали те тиме и „дренаж" да се заведе те да вода у њих отиче и тако влажно ззмљиште цеди се, то је доста пута наређивано да се у њих не пушта нечистоћа, која, као на пр. нечистоћа проходска, не може да отиче, него остаје и развијање смрада умножава. Ово је било и усвојено, али сад се и од тога одустало; шта више место да воду што с чесме отиче пусте у те канале, општинска власт одвраћа воду од канала, па је пушта по улицама, да се баре праве. „Чиста и \добра вода за пиће то је једна од првих потреба. Општина београдска место да такве воде има и на све стране по вароши је подели, има само неколико чесама, у које вода долази кроз неке проваљене и отворене канале, те кад киша падне, потоци каљавз воде падају на канале, ту се с пијаћом водом мешају и праве је најнездравијом на свету. ПоЕнато је да се често најисквареније брашно туче и просејава на очиглед Публике, а хлеб од тога се брашна за житеље у вароши пече и продаје без икакве сметње. „Зна се да се често рђаво и „громуљасто месо продаје по касапницама, а месни надзор ту не види нико, јер општина нема дотичцог лекара. „Зна ее да је по ; авлијама у вароши, Лтоже се -рећи у 7/8 делу, највећа нечистоћа, јер ђубре лежи у читавим гомилама, а томе се до сад није могло доскочити, јер људи сами неће, нити осећања имају да куће чисто држе, а неки опет и не дају да се људима долазн у кућу те да се гоне да чисте, изговач рајући се да се тиме тобож ;вређа градска слобода. „Познато је да се лумповања, ноћна банчења и пијанчења све више код нас умножавају, а нико не нађе да се то регулише и што је преко мере забрани; но напротив још се налазе слободњаци, који распупггеност бране да се независтност грађана не би повредила." „Зна се напослетку и то, да Општина београдска нема варошких лекара, који би сиротињу по кућама лечили, а не ће да промисле и Иронађу начин, како (дја се удеси и искрено сиротињи помаже у болести, већ само привидно скида са себе одговорност и сиротињи пружа безуспешну помоћ, па онда наравно је да више умире но што би морало умрети.',' Ми се данас никако не можемо сложити с мишљењем писца, да је Београд, „по самом положају своме нездраво место." Напротив у овом погледу положај Београда је врло подесан за здраво и хигијенско насеље. Само његов развитак у прошлости није *био правилан. Док су се срећнији градови у Европи развијали упоредо са развитком технике, про-

изводње и социјалних и културних односа. Београд је био плен завојевача, главца стратегијска тачка, капија истока у надирању ка западу. А таква судбина је и свих осталих вароши у Србији. ^ Морале су проћи десетине година, док су ове вароши постепено промениле турски изглед. И до данашњег дана задржале су се у многим нашимм градовима зграде из турског доба. А да не говоримо о изгледу улица и насеља. Још у турско доба у већини градова, нарочито јаче развијених средишта -за трговину и занатство, преовлађивале су уске парцеле са дубоким двориштем. С лица су обично, нарочито око' трга и у трговачким и занатлијским улицама, били дућани п радње и велике капије с алком за улазак у двориште. Турски дућани су били обично врло мали с ћепенцима, на којима је седео сопственик и седећи робу узимао с рафова руком или штапом, те додавао купцу. Дућани су били обично 'о-руписани у покривене чаршије. Ту је већ била клица, у колико још није за време Турака довршено, да се изгради потпуно затворен тип ових делова варошких насеља. Са доласком српске владавине и преласком тих уских парцела у ррпске руке нису се односи могли брзо и много у овом погледу изменити, јер ни српски досељеници нису располагали капиталима, да би могли скупити већи број суседних парцела, рушити старе мале зграде и подизати нове куће. Поред тога ни безбедност од повратка турске власти није била довољна, па су се устручавали да нешгто подижу. „Истина и Београђани почеше дадати нове, лепе и повеће куће, али све зебоше и стрепише од топова с града. Старији, који су све зулуме турске запамтили, говорили б!и: „још СМ10 турске кирајџије, а зидају куле.", — прича Сретен Л. Поповић. Због тога је било скромно и оскудно, ни нарочит намештај није набављен. За то време Сретен Л. Поповић вели на другом месту: „И чему би нам служило имати већег, што се данас каже луксуза и ствари, кад смо сваког убогога дана и часа стрепили, да оно мало што имамо не оставимо и у планину бегамо." Још двадесетих година XIX века велики број наших вароши имао је овај изглед. У неким су се задржале и покривене чаршије. Тек двадесетих годнна прошлог века у Ваљеву су екидали кровове с покривене! чаршије и скраћивали настрешнице на кућама. Иначе готово цела варош имала је дућане с ћепенцима. Доцније су рушене старе куће, место њих су с лица подизане нове европског изгледа, али уске парцеле нису омогућавале друкчију изградњу него у затвореном систему. И данас имамо све наше вароши овако изграђене (Београд, Ниш, Шабац, Ваљево, Крагујевац, Зајечар, Пожаревац, Смедерево, Ниш итд.) Само по улацама, у којима нема трговачких и занатских радњи још се задржао стари тип