Општинске новине

Здравствена хроника

Здравствене задруге су показале Београду лепе резултате свога петнаестогодишњег рада

Поводом петнаестогодишњице стварања здравственог задругарства, Савез здравствених задруга приредио је неколико занимљивих и корисних манифестација и приредаба, какве Београд није научи~> да гледа. Видели смо здраво и просвећено село, какво су донедавно само замишљали у својој машти пријатељи сељака. Видели смо свесне задругаре и задругарке, апостоле тога новог села, који се боре против сујеверја, непросвећености, назатка и болести, и својим радом служе као пример и најкултурнијим народима. Здравствено задругарство створено је у нашој земљи. Прву здравствену задругу у свету основао је д-р Гаврило Којић 25 новембра 1921 у Ужичкој Пожези. Он је израдио програм здравственог задругарства, који важи и данас. Основни циљ задругарства је да шири на селу мисао за хигијенски и рационалан живот. Здравствене задруге снабдевају села лекаром и лековима. Што је најважније, оне поучавају народ како ће хигијенским животом и радом сачувати себ? и своју стоку од болести. Учи га како ће градити куће и окућнице и држати их чисто, како ће градити бунаре, оборе за стоку, како ће одржавати чистоћу тела и рубља, неговати децу итд. Али се здравствено задругарство није задржало на чисто здравственом програму. Његов оснивач д-р Гаврило Којић увидео је да се здраво село не може замислити ако сељаци не буду просвећени и економски напредни. Зато је у програм здравственог задругарства унео и сузбијање аналфабетизма на селу, оснивање библиотека и читаоница, поучавање сеља ка рационалној пољопривреди итд. Све то има да изводе сами сељаци, уз помоћ просвећене интелегенције, државе и самоуправних тела. Здравствено задругарство засновано је на најмодернијим демократским принципима: у њему равноправно сарађују и мушкарци и жене и сеоска омладина. Постоје нарочити одељци сеоске омладин? и сеоских жена при здравственим задругама који су основани пре пет година и показали су већ лепе резултате. Одељци задругарки брину се нарочито за неговање деце, развијање смисла за домаћичке послове и за унапређење домаће радиности. 1936 г. било је 46 таквих одељака са 1.624 чланица. Поред сељака, у здравственом задругарству учествује и интелегенција која се посвећује јавним пословима, а највише лекари, ветеринари, пољопривредни стручњаци, дипломиране сестре нудиље и учитељи. Идеја д-р Којића да ће се хигијенски принципи

и лечење болести учврстити на селу најсигурније акл се за здравствену организацију заинтересују сами сељаци, показала се као потпуно тачна. Здравствене задруге убеђују сељаке много лакше него велики медицински институти, који стоје далеко од народа и немају са њим директног контакта. Преко ових задруга социјална медицина налази нове путеве у народне масе. Идеја здравственог задругарства освојила је из Југославије готово цео свет. Из свих земаља долазе претставници хигијенске службе у Југославију да проучавају програм и организацију здравственог задругарства и пресађују то задругарство у своје земље. По угледу на југословенске здравствене задруге, створене су сличне задруге у Бугарској, Румунији, Пољској и многим другим државама. Има их и у Америци, Индији, Кини и Јапану. Југославија се означава као колевка здравственог задругарства у свету, -— као што је Енглеска колевка набављачког, Немачка кредитног, а Данска произвођачког задругарства. Д-р Гаврило Којић, — рођен у Старом Сивцу 1889 године, а умро врло млад, у својој 38 години створио је и учврстио ово велико дело свега за пет година свога рада. Његово име, заједно са идејом здравственог задругарства, прешло је далеко границе Југославије. Здравствене задруге издају свој месечни часопис „Здравствени покрет", књиге, летке, слике и пропагандистичке плакате. Шире своје идеје предавањима, филмовима, изложбама и течајевима. Просвећени задругари показују сељацима на делу како треба одржавати чистоћу, сузбијати болести и лечити оболеле. Нарочиту пажњу задруге посвећују неговању деце, врше преглед одојчади и трудних жена, школске де це итд. Посвећују особиту пажњу и здрављу стоке и организују ветеринарску службу. Задруге врше заједничку набавку лекова и здравствених потреба, из слагалишта Савезовог, оснивају задружне домове здравља са болничким одељењима, задружне бање итд. У последње време стварају бо лесничке фондове, који осигуравају задругарима лечење у случају болести. Свака задруга настоји д? осигура поред добро опремљене амбуланте и добро снабдевену своју апотеку. Лекарска помоћ и лекови обезбеђују се задругарима врло јевтино. Од коликог је то значаја за село увидећемо кад сазнамо да ол 6.000 лекара у нашој земљи само 800 живи на селу, а од 1000 јавних апотека налази се свега 128 на се