Општинске новине

Соци/ална хроника

пијетета одговарао успомени оних којима је подигнут. Сваки споменик умрлим америчким лекарима, чије је пожртвовање према нашем народу ишло до самоодрицања, било да је у облику цркве, гранитне пирамиде или каквог другог уметничког објекта, будио би у нама осећања захвалности. Али овај споменик, у виду једне беле виле на самој обали мора, на којој увек тако симболично лепршају америчка и југословенска застава, са пространим и сунчаним терасама, са дивном плажо.м, са парком пуним зеленила и мириса, где у летње месеце раздрагано живи здрава југословенска младеж, такав споменик, поред узбудљивог сећања на оне чијој успомени служи, претставља осгварење оног идеала ради којег су ти људи били похитали из једне далеке земље и коме су жртновали и своје живс.те. Овог лета се навршило петнаест пуних година од како постоји и ради ова толико значајна установа. Резултати које је у овом периоду постигла, неоцен.иви су. Довољно је рећи да је за тих петнаест годима испод кроза овог Дома прошло много хиљада наших омладинаца, из свих крајева државе. Ту, у благој сенци ове куће, неизмерна војска нашег подмлатка по први пут је сагледала море, научила је да га воли и да се диви његовој вечној лепоти. Ту су ојачали и физички и душевно ти малишани и спремили сигурну основу за своје даље развиће. Ту, на прагу ове куће, на сунцу њене плаже, у хладу њених паркова, у игри, збрагимила су се и здружила деца нашег севера са децом југа и оном из средине наше државе. Веза оеог чистог пријатељства, одржана преписком и повременим виђењем, остала је сачувана међу њима и доцније када су одрасли, као што чувају у неизгладивој успомени и дане свога боравка у Дмериканском дому. Довољно је присуствовати у Селцу једном дочеку и испрађају деце, па видети колико је рад Дома благотворан за њихову и душу и тело. Долазе ти малишани из далеких вароши, често из суморних и прашљивих предграђа. Исцрпени су и бледих образа. Првих дана су као збуњени обиљем светлости, ширином видика, провидним морем, чији пенушави та-

ласи допиру до самих тераса виле. Брзо се навикавају на овај нови живот, пун пријатности и задовољстава. Увек под благим надзором, свестрано искоришђују ову средину створену за њих, јачају тело, освежавају и ведре душу. На одласку тешко их је препогнати преплануле сунцем и пуне здравља. Док их лађа неумољиво односи пут Сушака, где узимају воз за своје куће, неуморно машу У правцу беле и осунчане силуете виле Дома, до које једва допиру пригушени гласови: „Збогом остај, моје мило Селце" рефрен њихове наивне песме, која изражава сву тугу |еднога растанка.

Г-ђа Мабел С. Грујић окружена децом из Дома У парку Дсма налази се спомен плоча, на којој >е исписано неколико узбудљивих редова, који евоцирају успомену на умрле америчке лекаре. На крају натписа речено је да они чине част својој далекој отаџбини, као и земљи за коју су се жртвовали. Овим редовима могло би се додаги, да и Американски дом - - тај живи споменик успомени америчких лекара чини част америчким дародавцима и племенитим људима који су га замислили, а да преставља и неисарпни извор здравља за југословенску омладину. Љ. Ж. Јевтић