Општинске новине

714

Београдске општинске новине

мално и фактички прогони. Што је најжалосније то је ово: никако не можз да се утврди коме припадају ове мачке. Сви од њих дижу руке. И што их се више одричу оне се све више коте. Пролетња кампања донела нам ја безброј мачића, који су сви листом проглашени за илегалне, а то би зкачило нешто налик на ванбрачне. Највећи противник мачака сам је чика Тоша. Али њему су лепо ставили примедбу да је баш он тај који прави страшну мачју дреку у тескобном дворишту наше палате, које управо и није неко право двориште, већ један обичан узани трамвај, који се од правог трамваја разликује само цо томе, што има висину до крова палате. Ето, у томе трамвају одигравају се најдраматичније сцене између мачака и чика Тошиног мачка Рајка. Кад су чика Тоши рекли да је он кривац за ту дреку, он се бранио врло појмљиво, како он мора да држи мачка баш зато да разгони мачке. И то је истина. Врло често може се чзти у ноћ, како Тоша командује са свога прозора у тренутку кад се мачке највише објашњавају: — Рајко, напред! Прикљешти! Прикљешти! И збиља тешко тим јадним женским бићима у мачјим кожама кад се нађу у закључаном трамвају пред неумољивим Рајком, тим страшним мачором са једном веома рогобатном балканском главурдом и зрикавим очима. Па још кад се ту нађе нека фина мачкица са црвеном свиленом пантљиком око врата, можда нека иностранка, која је допутовала из Париза или Берна, чак можда и у неком дипломатском пртљагу! Те сироте мачке драге би воље побегле из тога пакла, али како, како, кад су све четири стране света ограђене огромним високим зидовима, сивим и злокобним? Како да побегну кад и тај проклети чика Тоша стоји на самом прозору са ужасном мочагом у руци? * * * Пева наша палата дан и ноћ. Весело је њено срце као у младе девојке која још никога не воли. Јер кад се заволи онда престају све радссти. Онда збогом, срећни данци! Збогом, спокојство! Збогом, слатки санче! Збогом, животе! Наша палата не љуби никога, она само трпи као што брачни друг трпи брачног друга. Она нас сноси, боље речено. А то чини зато што мора. Она нас прима у своје окриље зато што се сами утрпавамо, и чува нас при зими и другим непогодама, љушка нас у наручју као нежна мати, али не зато што је нежна, него зато што је несвесна какве опаке синове и зле кћеои гаји и чува. А ти опаки синови и зле кћери, то смо мн њени станари. Ми неверници! Ми браколомници! Ми људи што стално кукамо што се оженисмо, што постадосмо супрузи. Ви матере што стално кукате како се заробисте својом удајом! Како изродисте скотове (озде мислите на свзју децу, и то мислите због неке најобичније ситни-

це). Ви матере што кунете небо што не удеси да сломите ногу пред полазак на венчање са „проклетим несрећником", него вам нога остаде здрава и тако дођосте пред олтар и венчасте се са тим грозним створењем без срца! Јадна палата не уме да мисли, а да уме и да има снагу све би нас избацила напоље, нас размажене, сите и пресите, па би на наша места довела неке који би умели да поштују њене красне терасе, балконе, водоводе, електричне инсталације, њену раскошну кубатуру, светлост и све остало што је издваја од којекаквих уџерица и кућерака. Са колико само дрскости располажемо кад нападамо јаднога газду те за ово, те за оно, извољевајући све неке немогућности и неприхватљивости за ону тричаву месечну закупнину. Баш као да смо је дељали са леђа, па нам тако тешко пада да је предамо газди да је метне у касу! Као да сви људи на свету имају све те удобности бзз којих ми себе више не можемо да замислимо! Уместо да се сетимо дана када су само појединци у Европи имали оваква уређења каква данас имамо по кућама сви ми који имамо могућности да плаћамо, па да само ћутимо* ми се још нешто и бунимо и свакодневно излазимо пред свога газду са све новијим и новијим лудостима. Хучна је и распевана наша палата скоро увек, а нарочито кад се приме принадлежности које свакоме по нечему и однекуда припадају. Али има их у нашој падати којима је потаман сваки дан и сваку ноћ. Треба само бити увече пред нашом палатом кад се стану скупљати. однекуда из мрака аутомобили, и кад се почну појављивати разнолики типови са три њена излаза, јер њени огромни пролази и ходници нису ништа друго него мале фине улице. Нарочито нам је елегантан женски свет, специјално Јеврејке, те слатке наше суграђанке, разуме се уколико их има у нашој палати, јер су оне за моду оно што су ласте за пролеће. Жене су нам изванредне, ма да постоји недоказано уверење да су мушкарци у Београду претежно лепши од женског света. Наиђу тако понеке лепше мушке генерације, и тако то потраје по две три деценије. Стога се мушкарци данас могу бирати по вољи, и стога је права недаћа за нас који нисмо баш тако примамљиви лепотом. Ми се морамо задовољити шта смо онако симпатични. Ноћни женски свет из наше палате нарочито је дражесан. Нијздној дами не можете дознати ни име ни презиме, па чак ни коме управо припада. Зато можете слободно рећи за све: припадају све ноћном Београду. Ако бисте зашли кроз познатије монденске локале ноћног Београда нашли бисте понеку даму и из наше палате, О, што су то дивне женице! Празе заводнице! Праве курјачице! А изјутра као испребијане мачке! Алкохол, дуван, заморни флерт, ћаскање или бесна игра уз џаз смућкају човека толико да је сутрадан права изгужвана крпа. Али срећом оне се дању и не