Општинске новине

Наша палага

715

виђају! И срећом, од њих не зависи пораст и опстанак наше нације! А г. Моша Сабетај, који је навршио тачно педесет девет година, има обичај да се задржи мало пред нашом палатом и да мерка ко улази и ко излази. Пуши вирђинију и глетка. Инспектор г. Георгијевић с њим увелико присан, па га дирне по који пут кад се забечи у госпођицу Грос, једну дивну црнку од деветнаест година, и муне га нежно у слабину: — Ехе, куд си зинуо, Мошо?! Ти у тим годинама! Човече, па тебе и мене неће ни да погледа чељаде од реда! — Море, ко зна! — каже г. Сабетај силовито, па се све више испршава што девојка долази ближе; а она ни да се окрене, да да бар какав знак. — Не зна се, брате, шта носи дан шта ноћ! Шта ти знаш шта све може да буде! Падне јабука ко зна са ког дрвета на стотине километара даљине, па се докотрља на мој схо да је ја поједем!... Докотрља се, брате, докотрља! Деси се, ето! Али кад би га чула госпођа Мазал провео би се г. Сабетај невероватно лоше. Ну, он то тако говори само са најинтимнијим пријатељима. И тако је говорио док га једнога дана госпођица Грос није поздравила са ,,љубим руке". Тиме га [е полила прво врелом, па онда леденом водом, и г. Георгијевић је уверен да је она то учинила хотимично, јер је много патила због г. Мошиних сладострасних погледа из којих се увек видело да би имао и нешто да каже! Овај виц госпођице Грос могао 6и да послужи као отрован мач у рукама госпођица које желе да стрмоглаве маторе будале који још тгко могу да се усуђују да мисле на глупости. Али ипак, иако г. Сабетај више не гледа онако слатко ову цуру, ипак остаје при својој причи о јабуци која може да се докотрља! * * * Наша је палата амбициозна, славољубива, горда, поносна, самоуверена, силна и бесна. Бар таква она изгледа по доброј половини својих становника. И добро је што тако изгледа. Боље него да је утучена, смалаксала, прегажена, потиштена. Зна се у целој улици да пет становника наше палате имају своје аутомобиле, од којих три гаражирају негде у вароши, а два у гаражи наше палате. Али овде је реч само о ауту о којем има нешто занимљцвије да се каже. То је ауто породице Перић, једна грозна олупина, која је позната саобраћајној полицији под злокобним имеком „Ауто дар-мар". Може да га тера најискуснији и најтрезвенији шофер, па ће опет Дармар да начини скандал чим се нађе у вароши или негде на излету. Поаво гура на излог или на волујска кола. Породици Перић повређено је досад с једно на друго пет пари руку и три пара ногу због вожње у овом ауту, па ипак г. Микица Перић узалуд салеће своју жену да

се растану и са том крнтијом кад већ не могу да набаве боља кола. Али госпођа Перић одмах дречи: — Не, не, не! Ми морамо да имамо ауто по сваку цену — Али, жено, погубићемо и остатак ногу и руку ако овако наставимо! — Макар и главе погубили, али моја деца морају да имају ауто! Какав си ти то отац, срам те било?! Кад кажемо да је наша палата горда и поносна, онда мислимо на госпођу Раду, која је већ интервенисала код кварта против поступака г. Сташе Николића, незапосленог дипломираног правника, старог тридесет година, који стално пева, чим се она појави, познату песму „Кћери Радо". Она га тужила зато, што не жели да се ово његово певање протумачи ко зна како пред духовним судом када се буде расправљала њена бракоразводна паркица са г. Мајсторовићем, вишим саветником, њеним бившим мужем, који има обичај да и дању и ноћу уходи са сведоцима њен стан и њено владање. Г. Николић се бранио да апсолутно није имао намеру да пева ту песму због ње, него је ту песму певао просто зато што га тих дана спопала жеђ за том песмом. Понекад нека песма зарази свих пет континената и сви је певају. А кад кажемо да је наша палата силна и бесна, онда мислимо на госпођу Анкицу, такозвану „Пречанку", ту витку зебру, која гази баш као зебра и држи главу високо као жирафа. Па иако је држи тако високо ипак сте у стању да из њених очију прочитате неумитно тешко питање: „Имаш ли паре?" Она као да је сва састављена из тога питања, и ако немаш паре, уопште јој не прилази! Имаш ли паре, имаш ли части, имаш ли поноса, о јадни човече, који тако неуморно јуриш за женама?! Имаш ли мужанства кад се спушташ до прашине не плед Јулијем Цезарем него пред Анкицом Пречанком, која осим гуездесет килограма тела нема ништа друго до то једно једино питање „Имаш ли паре? '?! * * * Наша је палата скривалиште свакојакмх невоља, незгода, мрачних и светлих карактера, среће и несреће. И туге за изгубљеним изгубљеностима, у које долази првенствено младост. Ту страшну горчину осетите најбоље кад видите брачни пар Живковић, који је већ давно престао да се зове млад брачни пар. То су уједно и најстарији становници наше палате, јер су се уселили! у њу кад су три собе са принадлежностима плаћане троструко више него сада, а то је било пре деценије и нешто мало више. Онда су они били медени брачни пар, па затим млади брачни пар, а данас већ као и сви други смртни брачни парови: муж и жена са другог спрата, и ништа више. Ту се уселили као две веселе птичице; данас