Општинске новине

810

Београдске општинске новине

Извесне намириице и зачини добијали су се са великом тешкоћом. Навешћу овде један јеловник са једног „гала-ручка" године 1830, дакле нешто преко сто година: Познати тадашњи Кнез Павле Сретеиовић из Аисовића ,хтео је да угости Кнеза Милоша, који му је обећао доћи на ручак. У његовој кући ради тога настала је велика узбуна и забринутост, како да се достојно угости Књаз. Кнез Павле је наредио својим укућанима, да неизоставно буде на столу чорба од младих голубића — за које је знао да их Кн>аз Милош радо једе, и прасеће пег чење а за остала фина јела нека се домаћица постара и изабере по свом нахођењу, тим пре, пошто му је снаха била пречанка, родом из Земуна, дакле упозната са финијим; Јелима. Шта да чине? Сетиле су се да позову у помоћ и за савет чувену куварицу „фрау Катику", која је справљала ручкове и за аустријске генерале. Тада је „фрау Катика" изјавила, да за ручак, на коме ће бити један „фирст", на трпезу неизоставно морају доћи пастете и крофне, поред других јела. Тако је био, по савету „фрау Катике", јеловник утврђен: после мезелука уз ракију, чорба од голубића, онда ђувеч, пастете, прасеће печење и крофне. Али, кад се приступило остварењу тог јеловника, појавиле се велике, готово несавладљиве тешкоће: Како да се набави прасе, кад га у целој вароши нема, а из околних села, за живу главу, није се смело пренети од Турака. За крофне опет потребно је имати квасца, а тога у то време у Београду није било. Ух, боже, шта да се ради?! Ту се „фрау Катика" истакла својом проницљивошћу и спасла ситуацију. Она је прешла у Земун, купила лепо очишћено прасе, које је стрпала у повећи џак са брашном, а лонче са пиварг ским квасцем ставила прасету у трбух. Итако је несметано и срећно све пренела у Београд. Гала-дине за „фирста" био је изврстан. Чак је „фрау Катика" спремила и једно изненађење: Када су пастете биле стављене на софру и када је Кнез Милош подигао поклопац, из пастета је у вис прнуо један врабац и ве1село цвркутајући одлетео кроз прозор од доксата, што је изазвало смех и расположење међу присутним гостима. А горе поврх пастета, налазио се букетић од ружа. Тада Кнзз Милош подиже букетић, онда га олиза и задену за чалму. Овај гест Кнежев изазвао је веселост и смех у целом друштву. Тако је овој „гала-дине" протекао у најлеПшем расположењу. Високи гости похвалили су куварицу за

укусно справљена јела. Уз те похвале, Кнез Милош обдарио је „фра.у Катику" са једном: златном меџидијом а Митрополит Агатангел са жутим дукатом цесарским. У обичним грађанским породицама, лети се ручавало у мутваку (кухињи) но не на, столу него на софри. Поврх софре намештала се велика бакарна синија (то је био као неки велики округао послужавник), а на синију ређали би се тањири и прибор за јело,. виљушке и кашике. Унаоколо око софре поређало би се више јастука, на којима се седело за време обједа. Стољнака није било,. а ни сервиета. Уместо њих, када се око соф^ ре поседало за ручак, донео би се један дугачак од 2—3 метра пешкир, који би присутни разастрли по крилу. Ни правих спаваћих соба није било. Преко поњаве или асуре, којом је под у соби покривен био, у вече пред спавање наместио би се један велики душек, поврх њега, наместили би се јастуци вуном или сламомЈ напуњени, према имовном стању домаћина, и онда један велики јорган од 2—4 метра дужине, са којим би се покрила цела породица 1 . Ту би се поређали један до другога свИ чланови породице и, после заморног дневног рада, проспавали ноћ. | Изјутра би се обично рано дизало. Зими, при светлости свеће. Чим би се са улице чуо глас салепџије: „Сале-е-п! врућ-ћо! знак је био да је време да се устаје. И онда би се сви разилазили, сваки на свој посао'. Најстарија ћерка, „поличарка", обично је била ослобођена од кућевних послова. Она би обично, често и са својим другарицама, седела на доксату и спремала своје девојачкв дарове. А то није био посао тако мали и лак. Требало је за башчалуке сашити повише муШких кошуља од свилена платна, често на понекој извести и груди, па онда исто толико женских кошуља, мушких гаћа, исплести велики број чарапа и за башчалуке и за своју девојачку спрему. У томе су се девојке такмичиле, која ће имати већи и лепши број чарапа, са што лепшим и тежим мустрама. Тако су девојке тога доба већи део дана проводиле у тим радовима, трудећи се да испадну што лепши и бољи, јер су бошчалуци били огледало девојачке вредноће, њена труда и марљивости. Српске и хришћанске породице, исто као и турске до половине прошлога века, живеде су веома повучено. Млађи женски свет врло ретко виђао се на улици. Спољне послове, ван куће, иако је потребно било, обавиле су већином старије жене. Међутим начин живота и напоран рад чинили су, да су жене одвећ рано стариле. Жена од једва четрдесет година, већ се сматрала за стару жену и она би се према томе и опходила и своју спољашност и у оделу према својој старости удешавала.