Општинске новине

Прва књижара у Београду

811

Недељом и празничним данима, женски свет одлазио би у посету својим рођацима и својим добрим пријатељима, и одлазили би у другу, трећу и четврту улицу кроз капиџике, избегавајући, само ако је могуће било, да иду улицама. Иначе, обично недељом оне би одлазиле на посело код најближих суседа, у комшилук, недалеко од своје куће. Кад су мујезини, озго са мушара мнотбројних џамија, објавили правовернима час ићиндије, трговци и турски и хришћански у чаршији остављали би своје радње и хитали својим домовима. Тада би се ужурбано спуштали ћепенци и забрављале радње, да се отворе тек следећег дана изјутра. И тако, већ у први мрак, цела чаршија била би затворена и пуста. На улицама нестало би оне поподневне живости и завладао би мир и тишина. Тек понеки одоцнели пролазник могао се видети, како са фењером у руци промиче кроз пусте мирне улице, хитајући да шђго пре стигне своме дому.

До прве половине прошлога века, женски свет слабо је посећивао школе. У Савамали, код Тоскине Чесме, постојала је грчка школа, коју су похађале већим делом девојчице богатијих грчко-цинцарских породица. У тој грчкој школи прво знање добиле су и ћерке богатог и угледног тршвца Хаџи-Томе (Опуле). Тако његова најстарија кћи Софија, доцније супруга Јов. Ристића, намесника, и њена млађа сестра Даница, доцније супруга познатог државника Филипа Христића, биле су ученице те грчке школе. Најстарије учитељице женске основне школе, биле су фрајла Јуца и госпођа Марија Милутиновићка, названа „Пунктатарка", супруга песника Симе Милутиновића „Сарајлије". Она је била названа „Пунктаторком" с тога Што је знала од тачке до тачке стихове свога мужа и умела од тачке до тачке да их протумачи. Влад■ Ст. Каћачски

Прва књижара у Београду

Успомена на Глигорија ВозаревиЂа, нашег првог великог просветног радника. —

Чудновато је да се још за прве владе Кнеза Милоша, у времену тек првих почетних просветних установа у Београду већ налазила једна доста добро уређена књижара- Та прва књижара створена је била пуким случајем. Године 1827 доселио се био из Земуна ГлиГорије Возаревић, и отворио у Београду прву књижару. Његов дућанчић налазио се код школе у улици Краља Петра. Дућанчић је био мали, али је ипак отскакао од осталих дућана са ћепенцима, јер је имао стаклене прозоре, нешто налик на данашње излоге. Возаревић је учио књиговезачки занат у Бечу и знао је добро немачки. У тој /малој својој књижари Возаревић је држао српске, немачке и фра;нцуске књиге и примао више страних немачких новина. Неколицина спремнијих интелектуалаца долазили су редовно у књижару да читају немачке листове. С првом се може рећи, да је Возаревићева књижара у то време била зборно место/ тадапгње интелигенције. Ту су долазили Вук Караџић, Димитрије Давидовић, Исајловић, Димитрије Тироч, Баталика и други. То је један мали клуб од најистакнутијих просвет'них радника у коме су претресана и дискутована разна просветна и научна питања. У том клубу, поникла је била и прва мисао о издавању једних српских новина, под насловом: „Српске Новине", чији је покретач и уредник био Дим. Давидовић. Сем тога, у тој малој књижари зачеле су се прве велике

мисли и идеје: ипак је ту Димитрије Т1и>роч изнео прву идеју о оснивању и СрпскОг Ученог Друштва и Једне библиотеке у Београду, коју је, доцније и основао Возаревић под именом „Београдска Библиотека", из које је постала данашња Народна библиотека. За све горе побројане просветне установе, књижара Возаревића била је њива, у којој је бачено прво семе, које је ту поникло и које се доцније развило и процвало. Када говоримо о Возаревићу, овом нашем великом просветном раднику, заслужује да се нагласи и његов велики труд и жеља, да пронађе место у Београду, на коме је Синан — паша спалио тело Св. Саве. Тако ]е он горе на Врачдруј откупио једно земљиште и на њему ударио велики црквен крст, који се доцније, у току времена, редовно обнављао и који се и данас, на томе месту налази, горе на завршет1к!у Војвођанске улице. Возаревићева кућа, налазила се у ПопЛукиној улици, бр. 18, где и данас постоји у истоме првобитноме стању. Овај наш први велики просветни радник, неоспорно, заслужио је да се, у знак признања и успомене, удари бар једна (прменилоча на кући у којој је он живео и таконеумерно и предано деловао на просвећењу свога народа. На овоме месту, ми му можемо само узвикнути: Слава ти, врли трудбениче и хвала! В. Ст. К.