Општинске новине

Позоришна хроника

Гр&ми^ер-е, репри&и илџмци,

ДШ/Ши драма од г. Мирослава Крлеже, от* '' крива сву трулеж, хетерогеност и бесмисленост Аустроугарске Монархије. Писац продире у суштину ствари и догађаја, неком елементарном снагом слика ратни вихор. То је унутрашња драма која се одиграва у душама људц, а оличава трагедију целог човечанства. То је страшан докуменат рата. Радша се одиграва за време светског рата, на аустроугарском фронту у Галицији, у штабу команде једне аустроугарске „регименте". Рат се осећа више него што се види: У понашању официра и војника, у њиховим разговорима, у радњама, у трансформисаним душама драмских јунака. Рат ствара нарочита душевна стања код људи, нарочити начин мишљења и осећања. Претвара људе у крвожедне животише и лудаке. Присталице рата су острвљени зверови, патолошки бедници. Пацифисти су на други начин душевно раштимовани, нервозно усплахирени. То разорно дејетво рата на људске душе приказао је г. Крлежа необичном уметничком снагом, непосредно и сугестивно. Свуда се осећа рат, грозан, убитачан, кида нерве и трује душе. Све те грозоте: пустошење људских душа, касапљење и мрцварење телеса, вешање невиних, врше се без икаквог човечанског циља. То варварство треба да врати назад точак историје, да сачува монструозни средњевековни режим Беча и Пеште, да сузбије уздизање човека и ослобођење нација. Зато тај фронт не показује ничег херојског. Оберлајтнант Валтер, који је лудо храбар, не жали ни себе ни другог, само је један лудак чији је мозак разорен алкохолом и сифилисом. Остали аустријски патриоти су надувени бирократи или каријеристи. Ни противници Аустроугарске, млади кадет Хорват и социјалиста-резонер д-р Грегор, немају ничег херојског у себи. Они свој револт и гнушање исказују више речима него делима. Знају тачно шта треба да раде: Да беже с ону страну фронта, да одрекну послушност претпостављенима. Али не чине ни једно ни друго. Покоравају се војној дисциплини и средини у којој живе. Хорват чак 'изврши једну гнусну пресуду и обеси једну старицу која је протествовала што су јој војници украли теле и пљунула на бароницу МелдегКраненштег, која није хтела да саслуша етаричину жалбу. Хорват осећа 'ужасну неправду ове пресуде, али је извршава. Нема снаге да каже: „Нећу!", иако не држи ништа до свога живота. Толико му је војна дисциплина ушла у 'крв. То га доводи до нервног потреса. У посиедњем чину Хорват одриче послушност. Тек што се вратио из крвавог окршаја, натеран од

баронице и виших официра да свира Рахмањинова, он свира посмртни марш. Свира помамно, бесно, оглушујући се о све протесте и скандализовање баронице и официра. док га силом не одвуку од клавира. Оберлајтнант Валтер, пијан и неуравнотежен, гледа у овом поступку Хорватовом акт издаје и пуца на њега. И Хорват пуца из револвера и убија Валтера. Доктор Грегор брани Хорвата и пуца на више официре. Настаје општа узбуна, сви губе главе и пуцају не гледајући куда. У тој пуцњави сви гину. То је симболично приказан крај Аустроугарске. Завеса која се спушта покрива и леш реакционарне и крваве Монархије, да би се на њеној територији могле организовати слободне националне државе. Ни тај последњи гест кадета Хорвата није изазван неким херојским расположењем, свесним кидањем ланаца, него нервним растројством, једном потсвесном динамиком осећања. Трагичан крај није наступио директно због сукоба претставника двеју идеологија, него због апсурдности аустроугарског државног апарата, који није могао да се акомодира општим законима еволуције, а у свом старинском облику није био толико консолидован и петрифициран да би могао одолети снажном налету споља. Кроз ову драму је г. Крлежа генијалном снагом изразио патологију рата. То није дело локалног ни ширег националног патриотизма, него општечовечанско, пацифистичко. Ово ратно лудило није посматрано кроз призму национализма ни модерног патриотизма, него са једног вишег човечанског хоризонта, са кога се не виде ни нације ни сталежи, него човек као једина вредност. Крлежина је теза да рат, уништавајући и тела и душе, враћа људе у дивљаштзо, тера их у лудило. Зато они који проповедају и организују рат нису, у Крлежиној драми, нормални људи, исто као ни они који га воде. Те страхоте рата најбоље су се илустровале на аустроугарском фронту у светском рату, зато што тај фронт није имао никакве идејне ни моралне подлоге. Г. Крлежа је видео и преживео баш тај фронг. Зато је његов пацифизам толико убедљив и бескомпромисан. Отуда разлика између г. Крлеже као сликара аустроугарског фронта и писаца који сликају србијански фронт. И ови други описују грозоте рата и његова разорна дејства, али виде у патшама и напорима српских војника и нешто узвишено, натчовечанско. Ратне невоље су сличне и на једној и на другој страни, али су дејства њихова на душе различита. Код бранилаца слободе нема оне унутрашње