Општинске новине

Позоришна хроника

55

борбе са властитом савешћу, нема оног осећања да су напори бесциљни, да се ратује за другога. А та борба са самим собом много је страшнија него борба са непријатељем. Редитељ г. Цанков, иако Бугарин, савладао је тешкоће Крлежиног стила, схватио амбијент који се приказује, разумео личности и поставио комад на сцени врло добро. Глумци, који су по свом непосредном искуству исто тако далеко од духа којим је прожет овај комад, играли су добро, неки чак и одлично. Г. Миливоје Живановић неком елементарном снагом, која задивљује, одиграо је страшног алкохолика и паралитичара, безумно храброг и суровог оберлајтнанта Валтера. Успео је да кроз овог аустријског фронгаша да сву страхоту и бесмисленост рата. Г. Мате Милошевић је са много сугестивности репродуковао унутрашњу душевну борбу кадета Хорвата, који сав трепери под утицајем страшних догађаја. У тој фигури писац је приказао једног интелектуалца Хрвата, који долази у сукоб и са својим претпостављеним и са својом савешћу, али га та борба не доводи до бунтовног дела, него му растројава душу и тек кроз тако растојство долази до израза бунт. Г. Милошевић је фино анализирао све преливе овог пасивног бунтовника. Изгледа да је писац своје идеје хтео више да пласира кроз социјалисту оберлајтнанта д-р Грегора, него кроз кадета Хорвата. Али г. Драгутиновић није успео својом игром да рељефније истакне ту фигуру. Тиме је потиснуо у позадину доста и пишчеве тенденције. Од осталих глумаца треба споменути г. Виктора Старчића (доктор Пуба Аграмер) и г. Николу Поповића (бригадир Хајнрих). од Леонарда Вегнера. Писац покушава да реши проблем детета у несрећном браку. Има ту неколико тачних, али сувише познатих психолошких запажања. И муж и жена су интелигентни, исправни, свако за себе на свом месту. Али су различите природе, имају разне сфере интереса. Не разумеју се. Она је интелектуалка, сликар, која се предаје својим бојама и платнима. А муж тражи жену, а не уметницу. И кад не може да је нађе код куће, налази је ван куће. То појачава јаз и доводи до развода. И све би било у реду — она би се вратила својој кичици, а он својој новој жени, — не би било потребно писати драму. Али они имају дете, девојку гимназисткињу, које страда због раздора родитеља. Оно покушава свом силом да зближи родитеље; њему су потребни обоје. И управо на тој патњи детета писац је хтео саградити драму. Приказао је ту патњу на извеснЈим местима добро, каткад узбудљиво. Али није изградио драму, него само неколико драмских фрагмената. И, што је најгоре за писца, није дао никакво решење, није га чак ни наговестио. Ствари су постављене тако да се не види никакав излаз, осим смрти детета. И муж и жена и дете невини су, немају никакве кривице, ни свесне ни несвесне. И отацј и мајка воле дете, боре се око њега, свако хоће да га васпита. Али дете воли подједнако

и тату и маму, хоће да их споји поново, да се међусобно муче. Осим те детиње жеље, нема ни једног дубљег психолошког момента који би диктовао обнављање брака. И никакве перспективе да би обновљени брак био сношљивији него раније. То је комад са тезом, али доводи радњу у ћорсокак. А писац који не види решења, не треба да пише комаде са тезом. Уметничка вредност комада није тако велика да би покрила ову мисаону празнину. Госпођица Љубинка Бобић одиграла је ванредно улогу несрећног детета. Кроз цео комад она је изра-

Г-ђа Марица Поповић и г-ца Љубинка Бобић у комаду „Дете у борби" жавала свој бол спонтано, потресно, налазећи узек за то згодне покрете и изразе. Као да је целим својим бићем тражила немогуће решење. Али је писац био према њеној улози немилосрдан. Није јој дао ни да буде жива оптужба, ни протест против чега било. Ни против родитеља, ни против друштва. Могла је само да протествује против неке несхватљиве силе која ствара бића са разним душама, па их каприциозно доводи у заједницу и тера их да рађају несрећну дсцу. Улогу мајке играла је на премијери г-ђа Ида Прегарац, а доцније г-ђа Деса Дугалић. И једна и друга су играле добро, али су дале две сасвим различите мајке и супруге. Г-ђа Прегарац је унела у своју