Општинске новине
8
Позо ришна хроника
57
деверу, ратнику без памћења, и хоће да га врати опет у свој загрљај. Она је уносила у своју игру много топлине, страсти и женствености. На махове је зрачила грешном ватром Дантеове Франческе. Још бољи је г. Раша Плаовић био у Шекспировом ХАМЛЕТУ, где је играо насловну улогу приликом прославе 40-годишњице књижевног и преводилачког рада г. Светислава Стефановића. Оживео је тога вечера пред нашим очима познати и драги лик Хамлета, дубокоумни сањалица, духовити и меланхолични циник; зазвонили су богати и прегнантни стихови; прострујале дубоке човечанске мисли. Г. Раша Плаовић је дочарао часове највишег уметничког уживања. Као у трансу глумио је цело вече. Изразио је оно схватање Хамлета по коме је дански принц више филозоф песимиста,„Ше11 уеггасМег" и циник вего неуропат. Хамлет изиграва свесно умоболника, да би лакше осветио оца, донекле и тојне у истинско лудило, али је увек свестан свега што се догађа у њему и око њега. То је лудило уметничких природа, које су у стању да анализирају и саопште другом процесе своје необичне душе.
Достојну партнерку имао )е г. Раша Плаовић и овде у г-ђи Дари Милошевић. Слика Офелије — девичански чисте, а страсно заљубљвне, коју њена љубав према Хамлету, разоча-
Г. Раша Плаовић као Хамлет рење и бол за оцем одводи у потпуно помрачење ума — какву је створила г-ђа Милошевић на позорници урезала се у душе гледалаца као непосредан личан доживљај. Г-ђа Дара Милошевић и г. Раша Плаовић у комаду „Путнии без пртљага" Г. Плаовић је вешто обележио разлику између симулираног лудила и душевне поремећености коју код Хамлета изазива сазнање о очевој насилној смрти и гнушање због поступка мајке, која се удала за свог девера.
од Достојевског. Сувише је смело драматизовати романе великих уметника. Двоструко опасно када је то роман Достојевског и када треба да се приказује на београдској сцени, са београдским глумцима. Достојевски је болестан човек, епилептичар, његова су запажања тананија, његова стварност друкчија него стварност здравих људи. Душевна стања његових јунака, сложена и чудна, не могу се изразити довољно њиховим диалозима и кретњама, него су потребни и вешти пишчеви описи. А ти описи се у драми морају изгубити. Фантазија је пишчева врло жива, неуравнотежена, одводи често у ужасе и заплете криминалних романа. Има језиве тајанствености. Научили смо, кад читамо Достојевског, да се потпуно пренесемо у живот његових јунака, да габоравимо на себе. Он опија као хашиш. Тежак је, раздражује нерве, али га са неким сладострашћем читамо. Има ту и нечег специфично руског, што само