Општинске новине

58

Београдске општинске новине

прави Руси могу интерпретирати. Око „занесењаштво", којим су прожети многи Достојевскови типови, тешко је изразити обичним глумачким сретствима. Откуд ми можемо до краја схватити кнеза Мишкина, Рогожина и Настасију Филиповну? Њихове су душе тако тајанствене, да њихов садржај можемо само наслућивати. Л наши глумци могу дати само јасне линије, рељефе, иза којих се ништа не наслућује више него што се види. И то, наравно, рељефе само онога што су они схватили. А то је врло мало. То је Достојевски препричан, можда тачно и добро, али прозаично. То су илустрације романа, макар израђене коректно, али без оне чаролијске уметничке снаге. Г. Тито Строци је између сваке сцене читао текст који није одигран на бини, а потребан је као веза изиеђу сцена. Ни то читаше није могло попунити празнине. Приликом читаша „Идиота" наша машта је створила пуније слике, утисци су били јачи. Зато смо са преставе „Идиога" отишли прилично разочарани. Па ипак, било је неких момената, које је већ писац обрадио драматично, који су репродуковани до5ро на

Г. Мата Милошевић (Кнез Мишкин) и г. Миливоје Живановић (Рогожин)

позорници (сцена између Настасије Фллиповне и Гање, када Настасија баца стохиљада рубаља у ватру; сусрет између Настасије и Аглаје, које се боре око кнеза Мишкииа). Г-ђа Таборска је лепо стилизовала улогу генералице Јепанчине и, изгледа, исцрпела је до краја. То није ни било тешко за таленат г-ђе Таборске, јер је та улога јасно оивичена у пишчевом тексту. Исто тако је и г. Гошић погодио улогу генерала Јепанчина, и г. Дрнић улогу Гање. Али су то све споредније улоге и нису прожете чудним натуралистичким мистицизмом Достојевског. Теже је било одиграти улоге у које је Достојевски расуо одлике своје болесне и генијалне душе.

Ту је пре свега Настасија Филиповна, ванредно лепа и интелигентна жена, али нервно болесна, у којој се спајају у диван склад: каћиперство, самосвест и иронично понашање према онима који се према њој прсе са осећањем „да је она најпокзареније и потпуно пропало створење" које није достојно љубави кнеза Мишкина. Та чудна жена влада над сваким коме се приближи неком магијском снагом, а носи у себи осећање да је само смрт излаз за њу и иде полусвесно под нож Рогожина, који је лудо воли. То је једна од „понижених и увређених" каквих су пуна дела Достојевског, која снагом своје воље и интелигенције постаје савест и бич поквареног друштва. Г -ђа Каталинић ју је добро схватила и на извесним местима насликала живим импресивним бојама. Осећа се само да је остало још доста неоткривених предела тајанствене душе Настасијине. Кнез Мишкин је исусовски лик, који својом добротом и потсвесном интелигенцијом фрапира и доминира над својом околином. Г. Мата Милошевић га је дао просто, једноставно, али са много топлине и мекоте и у дикцији| и у покретима и у општем ставу. Израз лица, нарочито кротки осмех, и цело држање тела одавало је човека голубије нарави и дубоке интелигенције, која никад не прелази у лукавство, па ни у практичан разум. Г. М; т лошевић се је највише приближио Достојевсковом оригиналу, али га није могао до краја попунити. Рогожин је мрачни „занешењак", примитивац који иде за својим страстима. Али примитивац са широком руском душом, која носи у себи и уметничке нагоне и спремност на жртвовање самог себе и криминалне инстинкте. Има код њега елемената Раскољникова. Г. Миливоје Живановић се трудио да инкарнира на бини овај за наше схватање необичан тип. Било је момената када је делимично успевао. Само смо добили Рогожина једностраног, неке његове црте, ону сировост и бруталност, а мрачни понори његове страсне душе нису нам дочарани. Тако смо добили на позорници само нешто од Достојевскова „Идиота", и то често једнострано, а далеко смо од тога да добијемо потпуну слику, па чак и потпуну блеђу копију овог генијалног дела. Код Достојевског има ствари које се никад разумом не могу схватити, него се само могу душом наслутити. Зато ни г. Тито Строци, иако ванредан редитељ, није смео да се прими режије овог комада. Да су режисери били г. Павлов и г-ђа Греч, свакако бисмо видели више од Достојевског. Ја верујем да би и г. Живановић дао много свестраније и изразитије свога Рогожина, јер он има предиспозиције за овакве улоге. Неке споредније улоге, нарочито Аглаја г-ђе Урбанове, биле би правилније постављене. А целина би свакако била боље компонована и остављала би хармоничнији и непосреднији утисак. Б-ц.