Општинске новине

Где је спаљен Свети Сава?

I По овоме питању, данас у нас Срба, влада некаква чудна збрка појмова, иако је оно одавно решено. Јер, у недавно доба дешавало се, да многи потпуно основани разлози истине губе од своје важности, убеђења и силе, само зато, што се нашло људи којима није ишло у рачун, да једном пронађена и примљена истина и даље траје. Тако и сад стоји са овим простим питањем, чији наслов исписасмо овом чланку: Где је спаљен. Свети Сава? Не зна се зашто, тек једног дана пуче тлас, између нас ондашњих становника настањених око „Звездаре", да је Свети Сава баш тамо и спаљен, где му је већ сада подигнута и црквица. Многи од нас, који смо прилично века провели у том крају, баш ништа о томе нисмо знали. Ни најстарији људи — у години 1894—1895, — нису нам ништа умели о томе рећи. Отуда смо онда, сви ми млађи, веровали са правом да су ту по среди некакви други разлози, те смо сумњали о спаљивању тела Светог Саве баш на том месту у Београду где му се црквица диже. Али, најзад, нека буде и тако, када црква би подигнута за непуних — петнаест дана! А зидало се дмериканском брзином. При свем том, ово није ипак био доказ да је баш на том месту, где је ова црквица подигнута, спаљен Свети Сава. А о спаљивању на том месту уопште није било ни говора, већ само о томе да се подигне једна црквица Светом Сави у Београду, у чему се потпуно и успело. Прошло је од тога доба доста времена; са зидањем велелепне цркве Светом Сави на том месту тада је ишло врло тешко. Најпре политички догађаји у Београду спречише то зидање; затим, дође седмогодишњи рат 19121919 и најпосле тешко стање наше привреде. Нас је, тадашње становнике тога краја, још више обухватила сумња: да ли ће се храм Светом Сави подићи? Али, баш и кад буде остварено, нико од нас неће веровати, да је светитељ на том месту и спаљен. Ми доказа нисмо имали да је спаљивање било на месту где му је првобитно подигнута црквица; исто тако, тога доказа нема ни данас, кад се, после више од тридесет година, почиње зидање овог великог храма Светом Сави. Шта више

за нас је све јасно, да Свети Сава ту није спаљен. II Врачар, где је Синан-паша, велики везир турскога царства, спалио тело Светог Саве 27 априла 1594 године, није се тада простирао на оној страни и онако као што ми то данас видимо. У то доба није било два Врачара: источног и западног, него је био један, чији је простор био познат. Он се није ширио ни тамо, где су данас војне и грађанске болнице, нити где је Стара Звездара, нити још мање тамо где је подигнута црквица Светоме Сави. Такво проширење Врачара људи су учинили тек четрдесетих година деветнаестог века, или нешто раније. На картама Београда, као и на разним његовим сликама из 1521, 1685, 1688, 1789, 1804, 1866, — а то је од 16—19 века, — а затим, из описа разних путописаца — ових последњих било је готово из свију крајева Европе — понавља се и види се стално једно: да се је овај део садашњега Београда, од савске обале па све у правцу Авале, називао Дедино Брдо, или Дедиње. „Дедиње, над сремским пределом, наднело се је над Савом" вели Веранције, путописац из 1553 године. Оно је тада обухватило сав простор од Саве и Топчидерске Реке до Кумодрашкога и Мокролушкога Потока, обухватајући и цео онај простор где је подигнута поменута црквица Светоме Сави. Тачније речено, између две реке, Топчидерске и Мокролушке, проостирало се је Дедино Брдо, чији се један део, доњи, до утока Топчидерске Реке у Саву, данас назива Топчидерским Брдом. Од Дедина Брда па све до Кумодрашке Реке, простирало се је доцније назвато „Бањичко Поље". Простор од ове па до Екмеклука, пресецала је Мокролушка Река. Испод Дедина Брда, становали су Цигани у Циган-махали, данашњој бари „Венецији", а у најновије доба то је простор између реке Саве, железничке пруге Београд—Земун и београдске железничке станице; јер, од када се зна за Београд, накад у прошлости на савској обали није постојала никаква уређена варош, просто зато, што је тај простор вечито, тако рећи, сваког пролећа, плавила река Сава. А место где је данашња црквица Светитељу било