Општинске новине

8

Беог радске општинске новине

је ненасељено, пошто је околина вароши са те стране била потпуно пуста. Отуда, ни онда, па ни до данас, у том крају и нема никаквог предања о спаљивању Светога Саве на месту подигнуте цркве; никакав веродостојан споменик подигнут из тога или нешто познијега доба, те да би се заиста могла утврдити истинитост тога спаљивања, било код те црквице или у њеној близини. О подизању какве цркве од 16—19 века није се смело ни помислити, јер то Турци не би никада дозволи.ли. А и оно мало цркава било је готово сакривено да не би вређало турски верски осећај. Био би кажњен смрћу сваки онај који би полигао ма и најмању црквицу Светом Сави у Београду. Турски верски фанатизам у том погледу био је искључив и нетрпељив. Напротив, у доба спаљивања тела српскога светитеља — 1594 године, Врачар је „са стране Таш Мадена (или данас Ташмајдана), надвисио дунавску обалу и тамншку банатску равницу"■ Једном његовом страном пролазио је Цариградски Друм, сада Смедеревски, те се је Врачар простирао у правцу села Миријева, где се један његов део и данас зове Врачар; други његов део био је у правцу турске вароши на Дунаву, у Доњем Граду, опкољене градским бедемима. А изван овога била су два засеока, од којих је један Циган-м ;аг хала у Бари. Врачар је, према овоме, обухватао сав онај простор који се пружа од Цариградског Друма, па се простире иза доцнијега шанца, — опсадне линије — Принца Јевђенија Савојског, када је овај опсађивао Београд 1717 године. Врачар дакле, обухвата сав онај простор испред Шареног Извора, Пашине Чесме и БаЈтина Брда, па, спуштајући се испред Миријевска Потока овом опсадном линијом, допирао је изнад гребена над самим Дунавом. Врачар је био покривен многобројним хумкама или брежуљцима, те је заиста надвисио Дунав, као што то вели Матија Катанчић. Овај професор археологије и нумизматике на универзитету у Пешти 1796 године вели у свом делу ,,Спомен Београда" (преведено у „Гласнику друштва Српске Словености" Св. V 1853 год.) ,,Овај пак град ,,Београд" лежи на узвишеноме месту, покривен је и са позаднше врховима Врачара... као каквим облаком ГосВодаре%и над тамишким 'пределом, које Дунав пресеца на двоје". У Ријечнику из 1818 год. Вук вели: „Док ми гледа Крњо из Земуна, А Маргита на Врачар, на поље" Кроз средину Врачара протицао је Булбудерски или Славујски Поток, као што то и данас протиче. У оно доба били су турски летњиковци и силне турске баште око Славујевог Потока. Тадашњи Врачар обухватао је и сву данашњу Палилулу, Карстал, Принца Јевђенија Савојског... Цариградски Друм, про-

лазећи једном страном Врачара, пролазио је поред самог хумкама покривеног Ташмајдана, правцем средини градског бедема; испред овога Ташмајдана била је Врачар-махала, тачно испред данашње цркве Светог Марка, а то је равница где је некад била црква Свете Софије, доцније преобраћена у џамију, познату под именом Батал-џамије. На томе месту данас је подигнута нова зграда Народне Скупштине. Испред ове Врачар-махале била је српска варош, где је позната Смедеревска Капија, на Цариградском Друму. У близини ове капије био је чувени Шарени Хамам. Међу старим Палилулцима Београђанима било је људи који врло добро памте, да су им њихови претци причали, како се је сав овај крај негдашње Врачар-махале, где је Ташмајдан, називао Савином махалом или Савинцем. Почетком 19 века у близини Врачара налазио се је један извор који је сам народ називао Источником Светога Саве. Продужење Врачара према турској вароши на Дунаву и дунавској страни потпуно је оправдано: јер је то поље, које се полако, постепено, спушта ка Београду, те је у непрекидној вези са овим, главним Цариградским Друмом, којим се иде правце Стамбол Капији у средини градскога бедема, данас испред самога споменика Кнеза Михајила! Сам пак Цариградски Друм пролазио је поред Ташмајдана, те не само да је био жив, с погледоад на саобраћа]', већ је био потпуно приступачан свету, како Турцима из града и вароши тако исто и Србима и осталим становницима. Дунавском страном, Врачар је у вези са друмом који води Видин Капији на Дунаву, сада у правцу Душанове улице. У то доба о коме говоримо, Цариградски Друм био је непосредна и најјача веза турске престонице Цариграда са Београдом, најлетпом и најмногољуднијом вароши турског царства на овом делу Дунава. И заиста, Врачар је претстављао непрекидну живост и кретање, водећи својим путевима и у сам београдски град као и у турску варош у Доњем Граду на обали Дунава, Од како се пак за Београд зна, варош је увек била на Дунаву, па је то исто тако било и 1594 године, када је спаљен Свети Сава. Врачар је био дакле у правцу градских бедема и турске вароши, као и у њиховој непосредној близини. А са Врачарем је у вези река Дунав■ Пристаниште римске флоте, у старом Сигиндунуму, није било на реци Сави већ на Дунаву. Турци, када говоре о Београду и о вароши у њему, знају само за дунавски крај. У ратовима и биткама око Београда под Сибињанин Јанком или Хуњадијем, увек је највише страдала варош на Дунаву. Маџари, Турци и Аустријанци, знађаху само за дунавски крај. Небојша, кула стрелница, тај најстарији споменик још из римског доба, вероватно цара Константина Великог, била је у старо доба