Општинске новине

Где /е спаљен Св. Саве

9

крајч>а тачка до које је допирала варош, која је онда била на Дунаву. Деспот СтевсШ. Високи, — пошто је утврдио Београд и у њему поставио себи престоницу деспотовине Србије, сазидавши за себе двор, а за Београђане једну нову цркву Успеније свете Богородице — изнова је подигао варош на источној страни на бљагом Дунавском нагибу, тј. тамо где је она била од памтивека... Закључак, који се сам собом намеће, окакав је: Када је Дедиње, где је подигнута црквица, над савском обалом, а над сремском страном, онда је биљо уопште ту немогуће спалпти тело Светог Саве, зато, што је оно било спаљено на Врачару, који је са Ташмајданом, над дунавском стрИном, надвисио тамишку или банатску равницу• А исти је такав положај и данас. III Онај, који је спалио Светог Саву био је потурица Синан паша. Прошлост нам казује, да је био рођен око 1530 године у српском селу Соколовцима, данас потурченим Шајиновцима, јер у српском језику реч „соко" значи у турском језику „шаин". Шајиновци су у Ољу у крају Дукађина у Јужној Србији 1 ). Код Турака, Синаново име сматрано је за најсетије, а код Срба за најгрозније. Турци су са највећом радошћу причали како је Синан-паша подигао силне џамије, док Срби са плачем казују како је оборио многе цркве, па и ону највећу српску светињу, цркву светог Арханђела у Призрену, задужбину Силног Цара Душана. Код Турака, Синан је био Газија нобедник, а код Срба, највећи крвопија српског народа. Народна песма 3 ) о Синану вели: „Ђаурске си цркве порушио И њихове свеце попалио А попове на коље набио!" Па који је био тај Синан-паша, који је нанео највећу увреду српском народу, откада овај постоји? Синан-паша, Србин потурица, био је велики везир под султанима: Солиманом II, (15201566), Селимом II (1566—1574), Амуратом III (1574—1596) и Мухамедом III (1596—1603). Године 1551 освојио је цео Триполис; затим је угушио буну у Јемену у Арабији; протерао Шпанце из Туниса, а највише се одликовао у рату са Аустријом. Ево како представља Лебе да је изгледао и какав му је био карактер, говорећи о Синану у свом делу „0 историји турског рата 1593 (Павле Поповић у,,Гласу Срп. Краљ. Академије Наука" књ. ХС стр. 53—55): — „Синан-паша" — вели Лебе — турски садразам велики је војник, необразовал,

Ј ) Сада у горском срезу. 2 ) „Св. Сава" — Ј. Џонић с. 55-56^?***

сујеверан, врло сујетан, страшно суров, камена срца, без трунке милости, крвожедан, зликовац, зверски је мрзео хришћане". Увек му је била једна мисао у глави, да потурчи што више Срба, јер је био и сам потурица, Србин из села Соколоваца. Синан-паша, хтео је намерно да изазове рат са Аустријом, па зато нареди босанском везиру, те овај нападне на аустријске тврђаве; али везир код Сиска би потучен 22 јуна 1593 године. Турска је сматрала да је ово довољан повод, па зато Аустрији објави рат. Због тога, Синан-паша са својим сином Хасаном те године, 1593, дојури са војском у Београд, пређе у Маџарску и удари на цара Рудолфа (1576—1611). Међутим, за Аустрију овај рат у 1594-ој години био је врло успешан, те се тада многи Срби подигоше на оружје противу Турака, — време Новака ДеЧељака, — а у вези са Власима и аустријском царском војском. У Банату, подигну се на устанак Срби, којима је био на челу Теодор, вршачки владикадика, носећи на својим 1 заставама лик Светог Саве. У Пећи противу Турака подигне се сам српски патријарх Јован . Свуда према устаницима био је Синан-паша као главни командант турске војске, а нарочито у Банату према владици Теодору. Иако је овај имао успеха према Синановој војсци, будући неспреман и довољно непотпомогнут од стране Аустрије, Синан-паша не само да победи Теодора, већ га ухвати, одере и од његове, коже направи мех. Патријарх Јован исто тако буде ухваћен и у Цариграду код Јени Капије буде обешен. Али се устанак прошири и на Арнауте, па Арнаути нападну на Турке; за то време српски хајдуци продру до Софије и освоје је. На све стране побуне, устанци и борбе противу Турака биле су врло јаке, тако да је турски садразам Синан-паша, да би победио Србе, дошао на идеју: да уништи тело Светог Саве, коме су се према ондашњој традицији клањали и сами Турци, узимајући на себе знак крста и покрштавајући се. „Турска војска код Београда, — вели Милан Ђ. Милићевић, у својој књизи „Стефан Немања и Св. Сава" Београд 1879 и 1913, стр. 55, — под командом Синан-паше, потурченога Србина, нахођаше се као усредини каквога пламенога мора. Узалуд јој беше Санџак-шериф. Ваљало је других талисмана и других курбана Тада се Садразан Синан, стари Србин из срца Старе Србије, о коме прича казује, да је још као младо чобанче једним самом нагласком своје свираљке, доводио дивље псе да пред њим покорно пузе — тада се, тај потурчењак каменога срца и гвоздене руке, сети душевнога покрета свога народа. Знао је он, да је овај исти народ који у томе часу дивљом јарошћу, ватром и сабљом затире све ^што је турско, јуче био и сутра ће ићи да смерно клања и сузе рони пред ћивотом јед-