Општинске новине

230

Београдске општинске новине

веденом § 161 Закона о градским општинама. Тужилац стога нема права на ову отпремнину, према чему није ни могло бити повреде таквог права тиме што је његов захтев за признање отпремнине одбачен." Отпуст градског службеника, који није испунио услов за право на пензију, сматра се за законит чим је одлука о отпусту заснована на § 104 т. 16 у вези са § 110 Ч. 3. Оваква је ситуација и државног службеника, чим је одлука о његовом отпусту, под претпоставком да није испунио законски услов за право на пензију, заснована на § 104 т. 16 у вези са § 110 Чиновничког закона законска је претпоставка да је тај отпуст у складу закону. Кад ће управна власт донети такву одлуку, ствар је о којој она одлучује по својој слободној оцени, а одлуку управне власти донету по том основу заинтересовани не могу нападати тужбом на управни суд односно Државни савет (чл. 19 т. 3 Закона о Државном савету и управним судовима), њихова тужба против такве одлуке била би одбачена као по закону недопуштена (чл. 24 т. 1 истог закона). Ово све важи и за градске службенике, с обзиром на то да је § 104 Закона о градским општинама и на њих протегао важност одредаба Чиновничког закона од 1931 год. У овом погледу је интересантна пресуда Државног савета бр. 20523 од 8 новембра 1937 године, којом је расправљен следећи случај: „Одлуком градског већа града Београда од 19 јула 1937 год. Маринковић је отпуштен из општинске службе на основу § 104 тач. 16 у вези са § 110 Чиновничког закона. Оспореним решењем одбачена је Маринковићева жалба с тим да нема права на отпремнину пошто не стоје услови из § 161 Закона о градским општинама. У тужби против оспореног решења тужилац истиче, да је одлука о отпусту морала бити образложена и затим да он има нрава на отпремнину, које је право морало бити расправљено овом одлуком (о отпусту). Стога предлаже да се оспорено решење поништи. Државни савет је ценио наводе тужбе оспорено решење и остале акте предмета па је нашао: По Закону о чиновницима од 1931 године, чије се одредбе сходно § 104 Закона о градским општинама, примењују и на градске службенике, службенику служба преста^е кад то надлежна власт одлучи (тач. 16 § 104 Ч, з.). А по § 110 Ч. з. одређено је: да се одлука власти о престанку службе може донети ако овлашћени старешина нађе да је службеник неспособан, неподобан за службу или иначе то захтевају интереси службе. Питање да ли је наступио који од случајева предвиђених у § 110 Ч. з. регулисано је Законом о аутентичном тумачењу § 110 Ч. з. у чијем је чл. 1 нарочито наглашено: „§ 110 Ч. з.

има се разумети тако, да је самим тим што се одлука о престанку службе позива на тај параграф констаговано да је код службеника наступио који од случајева из овог законског прописа који повлачи престанак службе, па да је та одлука донесена у смислу закона." Дакле власт може у свако доба по слободној оцени да отпусти службеника ако овај није већ испунио услове за пензију. У колико, пак, ова одлука не би била образложена у смислу Закона о општем управном поступку, та околност не утиче на њену законитост јер је она (одлука) донесена у смислу закона самим тим што је заснована на цитираним прописима. Стога је приговор тужиочев у горњем смислу неуместан. Ово још стога што Маринковић у моменту отпуста из службе није имао услова за пензију. У ст. 2 § 161 Закона о градским рпштинама, предвиђено је: „службеници који су по досадашњим прописима имали сталност и који немају десет година општинске службе на случај отпуста добиће отпремнину у износу једногодишњих принадлежности ако имају најмамање пет година ефективне општинске службе, а отпремнину у износу шестомесечних принадлежности ако имају мање од пет година ефективне општинске службе." У смислу овог законског прописа право на отпремнину имају само они градски службеници, који су по досадашњим прописима стекли сталност. А према досадашњим прописима (чл. 47 Статута Општине града Београда) службеник београдске општине је стицао сталност после пет година општинске службе. Па пошто је у § 161 Закона о градским општинама предвиђена отпремнина само за оне градске службенике који су имали сталност на дан када је Закон о градским општинама добио обавезну снагу (22 септембра 1934 године) то би евентуално могли имати право на отпремнину само они службеници Општине града Београда који су до 22 сепгембра 1934 године, сте|кли сталност по чл. 47 Статута општине града Београда од 1929 године, који су до тада и мали најмање пет година општинске службе. Из аката предмета се види да је тужилац ступио у општинску службу 9 октобра 1930 године, што значи да на дан ступања на снагу Закона о градским општинама, није имао пет година општинске службе па следствено овоме није ни могао стећи сталност по чл. 47 Статута. Л»чко је претпоставка за право на отпремнину (§ 161) да је службеник затечен као сталан, то тужилац пошто не испуњава овај услов нема ни право на отпремнину. Па када је тако онда је без утицаја на предмет спора, околност: да је тужилац на дан отпуста из службе 26 априла 1937 године, имао преко пет година општинске службе, пошто сталност није више могао стећи сходно прописима §§ 156 и 162 у вези са § 104 Закона о градским општинама, којима је утолико де-