Општинске новине
282
Београдске општинске новине
га „Таковског Устанка" Паје Јовановића. Јакшићева „Смрт Карађорђева" одаје да је кроз душу овога уметника, у тренутку стваран>а, пролазила сенка језе и коби при реконструк-
Споменик Ђуре Јаишића на Великом Калемегдану цији овога мрачнога догађаја из наше историје. Сличан утисак се добија и од његовога „Усековања". И кад су недовршени, његови портрети и композиције имају печат уметничке истине. Духовно дело Ђуре Јакшића је разноврсно, обимно и значајно. Впдели смо нод ка-
квим га је околностима стварао. Додајмо да је његов темпераменат имао своје сенке. Сувише бујан, напрасит, страсан, он је стварао у једноме замаху. Кад му је Владан Ђорђевић, при покретању часописа „Отаџбина", затражио песму коју ће ставити на уводно место, Јакшић је обећао, али дуже времена није слао рукопис. И уочи дана када је цео лист требало дати у штампу, Владан га је срео у једној београдској кафани и прекорео. Јакшић га је утешио, рекао му да седне за други сто, а он је за пола часа испевао, у једноме даху, своју дивну „Отаџбину". Године 1878, 21 јуна, Пера Тодоровић му, покрећући новосадску Стражу, у друштву са Др. Лазом Пачуом, пише: „Врло би добро било кад би нам песму „Стража" могао послати кроз десетак дана. Молим те учини то, а Арса (Пајевић) ће одмах наредити Валожићу да ти изда онолико гроша, колико реди буде имала песма..." Из једнога писма од 19 јануара 1860 види се да му је Даничар послао 16 форинти за приповетку „Краљица" и „Грешницу". Све је то лепо. Али се види да је увек захтевано да прво онај који је у најтежим приликама учини нешто, па да они који су у много бољим околностима, евентуално, ураде нешто за њега. Као да нису околности услов за рад, него рад услов околности. У пркос свему, Јакшић је урадио врло много. Нзегова фигура је једна од најлепших, најмаркантнијих и најталентованијих у културноме животу Српског народа у XIX веку. Са изразитим цотама истинскога песника и уметника, етичке личности, родољуба на речи и делу, борца за слободу и достојанство човека, Јакшић је заслужио да на његов пример укажемо, завршујући његовим скромним и видовитим стиховима: „Немојте трошит' руже убаве Китећи њима мој вечни дом; Реците само: — Доста је славе: Веран је био народу свом." с. Пандуровић