Општинске новине

730

Веоградске општинске новинб

сет хиљада, покољење двадесет векова за Христом; срећни израст који је дочекао да стекне крила и да гледа у небу себе, да озго слуша најлепшу убојну песму која се икада чула, у плавом простору божанског неба. Убојну песму, коју пева крилати човек. Маса се била сва пренела духом у небо и рекло би се заједно са онима горе била битку. Па,- у колико онај горе јаче грми, њој јаче годи. Она стиска вилице и са њим заједно, несвесно, пуни своје срце крвљу. Па кад борац, горе, заборави да је човек, већ пренет сав у улогу убојног оклопника претвори се у једно огромно крилато срце, кад бесно и силовито, јурне, онда и ови доле затворе очи и следе његовом нападу... Јер ко да се не задиви, и не уздрхће, ко да не стисне песницу у набујалом поносу и не осети да и њега нешто уздиже, кад види како то човек, безгранично превазилазећи себе, силовито грми небом... Напослетку, после пуна три сата узбудљиве, најдирљивије борбе, спикер објави већ замореној маси: „Позор! Госпође и господо, ...резултати досадашњих утакмица су ови: Талијански ас, капетан Черути, четири оборена балона; Турски, капетан Бајар четири оборена балона; Француски ас, поручник Доре, пет оборених балона... Пољак Бајан шест... и то је господо фаворит; до сада је победа његова! Сада, госпође и господо, чујте! (спикер повиси глас) сада долази на ред ас Краљевине Југославије!" Масом прође језа од првог до последњег човека; осетише као да их запљусну врео млаз, чисто малаксаше. Нико не трепну, не чу се ни речца. Очекиваху притајено један моменат. Та све досадашње узбуђење је узалуд, све су то туђи, туђи. Наше горе лист имао је да дође на поприште. Наше име да се чује, наша крв да устрепти. Почеше да дрхте од узбуђења. Очи су им сјале, срца бурно куцала. Спикер настави што може свечаније: „— Потпоручник Кнапе! Командант одбране Београда издаје вам овај задатак (спикер читаше и даље повишеним гласом): „Београд је нападнут непријатељским балонима и балон-дирижаблима, који надлећу и бомбардују варош... За одбрану престонице, — при чему највећу улогу игра лична храброст — позвани су најчувенији пилоти пријатељских нам земаља. Уиме југословенске нације, ви сте одређени да браните престоницу обарањем непријатељских балона. Позивам вас да кренете у извршење свога задатка!" Кна т, који је дотле стајао у близини своје „Авие" лих, незнатан, смеран, приђе машини и поче да се пење у седиште. Наједанпут из масе избезумљено се отеше дотле суздржавани узвици, који су плавили као лавина: Живео наш бранилац! — Живео! — Живела наша узданица... — Ајде, Кнапе... па пази, држ' се, соколе! — Одобри их, надмаши их... — Не дај се! Покажи им...

— Живела нација коју нико не победи... и њени авијатичари! — Ајде, узлећи! Полази, полази!.. — Ура! ура!... Јуриш у непријатеља!... Викало се и даље, без реда, одушевљено, на сав глас, из хиљаде грла, те су ти спонташ! необуздани узвици палили и друге и нашнили их да и они устају и придружују им се. — Наши! Наши!... Да видимо!... — Напред Југославијо!... Кнап, уеред те буке уседе на леђа своје — „Авие" завеза се, махањем руке поздрави масу — нашто она још громогласније поче да урла: браво! Чекамо те! Живео наш понос... Кнапе!... — авион фијукну и отскочи у вис, а спикер објави: — „Позор! Југословенски ас потпоручник Кнап пошао је у извршење свога задатка... Балон је пуштен. Госпође и господо: позивам вас да прибрано и са достојанством пратите ток ове узбудљиве борбе... Ја знам, да ваша срца не могу да мирују — јер то се наша крв уздигла да горе покаже своје! Ја знам да би му ви сада дали по делић своје снаге... ја знам — да сваки Југословен дрхти... али свладајте се! ВерујмО; у њега, у нашу расну снагу, у срце наше нације које... Позор! потпоручник Кнап надвисује балон, ено га сад изнад њега, он га пушта у вис... То је нова тактика"... Ма колико да су сви били занети и одушевљени борбом асова страних држава наши осетише нарочито узбуђење кад би објављено име „југословенског аса потпоручника Кнапа"... и кад се он појави над њиховим главама. Поче да их подилази нешто налик на језу, неизвесност, на потајну зебњу. Како ли ће бити?... „Авиа" је хујала висином, а њима срце бурно куцало. Најзад се, после одличних победа странаца, појавило горе и наше име, и то што се чује да хучи одозго, то је наш глас. Али, шта ли ће бити? Пилот је нов, без припреме је, а странци су се дуго и дуго тренирали? Зар би могле наде да изневере?.. Зашто га нису припремили?.. Маса, глава и последњег човека просто се уши у сваки покрет Кнапове „Авие". Балон се уздизао, а Кнап му се ближио са друге стране. — Па он ће га пустити да оде! — продера се један, изгубивши стрпљење. — Их, бога му, шта ради! Слушај ти — обрати се он спикеру — па кажи му, бре: оде му! Нека пази!... Балон оође брзо, право горе. Кнап га је пуштао да се пење, а он не хте да га напада одоздо, као што су сви пре њега чинили, већ се трудио да га сустигне, да га надвиси, успне се изнад њега и нападне га одозго. Он је то студирао док су се остали борили, и тако решио. То је много ризичније, али ко и на то гледа! Балон је одмицао у вис, Кнап га је сустизао, минути пролазили. Маса се већ била устрептала. — Госпође и господо... чу се спикер — балон се пење, сад је ваљда на око хиљаду