Општинске новине

Пилот-потпоручник Кнап брани Београд

731

и двеста метара, ако пређе две хиљаде... онда... ништа! Још су се дизали у вис обоје. Видело се лепо како се „Авиа" пуним гасом пење, са главом уздигнутом на више. И сад, сустиже балон у висини, и пређе га. Опет на земљи као да беше све замрло. Кад Кнап погледа на висиномер остало још само стотину метара до критичне висине. Али он је већ над балоном и, кад би тачно изнад њега, он нанишани целом машином, стрмоглави се и јурну доле... Даље не зна шта је било... Само, извршивши напад, кад се освести, исправи аероплан и сагледа око себе: балончића више није било! А доле спикер се упињао: — Госпође и господо... — али га маса загуши... Госпође и господо — покушавао је он понова да дође до речи, али опет се од урнебеса једва шта чуло. Маса је лупала ногама и драла се на сав глас. — Госпође и... — покушаваше спикер — видесте ли шта би! Саслушајте ме: Наш потпоручник Кнап у једном налету обори балон! (Маса је већ то била видела, и мера преврши). Спикер се отимао: Ама јесам ли рекао, госпође и господо... он ће нас... Само мирно! ја сам казао... Позор! Позор! Саслушајте молим! Тактика борбе потпроучника Кнапа је да пусти балон у вис, да иде слободно, а он да се над њим узвиси, да се успне, па да га нападне онда право одозго, сручи се на њ и обори га — његов је... Господо, ми можемо само да се поносимо таквом тактиком и његовим срцем... Видите ли га: под њим дрхти она „Авиа" као од воска да је, он лети на њој као да су његова сопствена крила... ја вам тврдим: Кнап неће промашити!" — Живео-о-о! — Још, још... још пуштај балона! — Ура! — Хоћемо победу, победу! — Напред наши! У бој!... Даље се није знало ни ко виче, ни ко кога умирује. Подиум се угибао. Неки почеше да устају са својих места и да се крећу, други су их задржавали... направи се мали метеж. Није ни чудо, тај први балон који беше тако ненадно оборен силно узбуди масу. — „Позор! Позор! објављиваше спикер пуштен је други балон... На то маса поче да се примирује. Опет упираху очи горе, пратећи балончић и нападача. Кнап пође за њим, а спикер поче да објављује: — „Балон узлеће, господо, горе, видите ли, несметано, Кнап га опет пушта, не дира га, већ он иде изнад њега — надвисује га. Ено га, нама се чини да ће му побећи, као и први пут, али... Кнап је и сада пуштао балончић да узме висину, а он да га нападне одозго. Пео се он са њим заједно, и испуњавало га неко неописиво задовољство. Осећао је да је то његов дан, да су то његови простори докле их шд види очима... Гледао је у балончић како

одмиче, као да је живо биће и бежи да спасава живот, али није хитао: знао је, сустићиће га! Да га ипак не би преварила досадања такгика он пожури, па се успе, сустиже га и надвиси. И сагледа га под собом, упи се сав у њега. А опет му задрхта срце од миља које га прожима. Но није било времена за размишљање, балончић се отуда пео и ближио му се. Кнап га добро загледа под собом, нанишани и баци се стрмоглавце на њега, сјури се као кобац... и балончић прште! А он исправи аероплан и не предахнув, осмехну се само, осети поново да је цело сунце његово, и оде са стране, да сачека нови балон... Како је Кнап обарао балончиће тако је доле свирала после сваке победе државна химна. Звуци су се мешали са гласовима одушевљених грађана. Кроз ларму, једва је продирао глас из мегафона који је покушавао да објави: „Браћо! Јесте ли видели, господо!... наш ас својом јединственом тактиком, управо својим срцем обори први, други и трећи балон... и браћо: остало је још више од пола времена... а ја се надам, а ви сви браћо са мном заједно, ја се надам, да ће нам наш врли преставник, кога смо ми, кога ми добро познајемо... и кога... осветлати образ"... И даље су пуштени балончићи; сад већ Кнап добивши необјашњиво самопоуздањз беше стекао неку врсту мирноће, сигурности потеза и уверење да ће сваки балончић бити његов. Како га је само нападао! Као да му је сам Бог дао снагу, пружио му надчовечанску помоћ, хтевши тиме да му поврати, да му се одужи за све оно што му је досада ускраћивао у животу; ули му моћ, тако да Кнап узвиси, превазиђе самога себе. Оно слатко миље, које му се појави после првог и другог обореног балона испуњаваше му душу. Беше му све светло, титраво као у цркви, све јасно, све мирисно као измирна, све присно, сви простори које је гледао. А очи су му биле пуне заноса, оне блештаве светлости што опија. Како га је рука прецизно водила, како га је „Авиа" слушала, као никада дотле! Како је срце силно куцало. Како је то преслатко бити јунак и побеђивати! Како су га, чинило му се, поздрављала удаљена брда, магличасти простори, и сунце, оно га је бодрило, а како је свакако и она маса под њим дрхтала, већ изгубљеног гласа, маса, његове крви, чији је он био јејини преставник, за коју се сада борио... Победа је долазила једна за другом. Кад би пуштен и би убрзо оборен и шести балончић (Кнап им је био изгубио број), доле у маси изби плима одушевљења, наста урнебес, завлада невиђено узбуђење. Већ и они најмирнији поскакаше са својих места и сад гледаху стојећи. Многи су се били уморили од викања, и сад посматраху само отворених уста; па кад би балончић под нападом разбеснеле „Авие" у моменту највеће напетости прскао, они су само мрдали уснама, млатарали рукама и махали нешто ономе горе.