Општинске новине

732

Београдске општинске новине

Један од таквих необуздан, понет заносом којим није могао да господари, трчао је и викао на сав глас, избацујући из себе оно што је навирало из срца, из душе и гушило га... — Оборисмо!... Оборисмо... Оборисмо... Јесмо ли Обилићи, или нисмо! Јесмо ли потомци наших устаника или нисмо... Где су наши дедови да виде!... Ко нас је победио до сада, питам вас, ко?... Па онда је опет стајао и примиривао се. Колико се тај човек бескрајно радовао, дирљиво га је било погледати; прилазио је затим сасвим непознатима и са њима започињао разговоре: — Видите ли, видиш ли брате и пријатељу! Кажи: Турци се припремају за ове бравуре годину дана, целу годину, хоће људи да им се нација покаже. И лети тај њин Бајар, алал му вера!... Али, бре, нама не треба ништа! Видиш ли ти: наш се није припремао, али он виде како наши даше силне аплаузе странцима, па хоће да осветла образ својима. То је, и ја као да га гледам! Побојао се да ће странци превазићи наше и онда вели: Главом у зид ако треба!... И пријатељу и друже, ово је својим очима да не верујеш... И јесу летели лепо и Турци, Талијани, Чеси, Пољаци... Румуни... и ко још... али бре брате кад узлете овај наш, у мени нешто поче да бије као топ... — Јесте, јесте, одговараше други ганзгг. — Наш се не да! — И неће им се ни дати! И молим те опет ово: сви су се годинама за ово припремали, и изводили су, наши су дрхтали, и ја знам и он је дрхтао и припремао се да им достојно покаже... И друже, и брате, и пријатељу, ја те сад први пут видим, опрости, али ја бих сад овог нашег човека ижљубио као икону, разумеш ли, толико се нешто у мени разиграло, ја бих га лепо целивао као своју славу часног оца Алимпија... Толико ми је мило! Човеку су очи сузиле. — Ето, пријатељу, има монетата кад бих плакао од радости што сам Југословен... Силно, брате, кажем ти: не да им се он... И са сузним очима оде некуда да му сузе прођу; беше га и стид. Али мало-мало, па је застајкивао и говорио. Видело се, наступило је и оно што се није ни очекивало. Нарочито командант и многи други ипак нису толико очекивали од Кнапа. Командант је био силно ганут; све је проналазио речи које ће изговорити Кнапу кад буде сишао као победник, али их је брзо заборављао, па се само гризао за усне. Код седмог балончића, који је имао да значи и победу, међународну победу, нашу премоћ високог стила, доле је био завладао мир као да је све замрло. Музика је завршавала химну после обарања шестог балона, а кроз мегафон је спикер распиривао речима жар који је и без тога био превелик... „Браћо, господо, сестре... шта има да вам кажем? Ви

видите... Ви сте данас сведоци, наш Кнап је задивио не само странце него и нас саме. Браћо, и они кажу, признају да тако нешто нису — видели... Браћо: ако ми данас на своме тлу, на своме јасном југословенсгоом небу, изнад наше дичне престонице, однесемо победу... ако између најодличнијих асова пријатељских нам држава победи наш изабраник... ако то буде, као што је браћо моја близу... ми ћемо нашег Кнапа..." Одједном однекуд искочи Ледовски, и уздигнут на нечија рамена, појави се за читав стас изнад масе и поче да виче: — Браћо, слушајте, овамо, овамо:... Ово не Перић, а Кн.ап, ово Кнап бори се! Он није припремао се и видите њега!... Он то... наш соко показује... Неко га свуче, скинуше га одозго па га почеше негде силом вући. И маса се брзо занесе у нову борбу која се спремаше горе. На Ледовског заборавише. Борба се горе развијала, жестоким темпом; крајњи елан је био већ узет. Сунце је високо отскочило, његови зраци су бљештаво сребрили небо. Кнап је као опијен. Није се ни сам надао ономе пгго чини; и за чудо он беше прибран — како му се чинило неузбудљив, без трунке замора и треме. Или је толико био узбуђен прожет еланом борбе и жељом за победом, да није ни осећао да је треперио, а не дрхтао. Тек у борби са петим балоном осети да му рука на палици дрхће... Доле под собом гледао је реку, варош и аеродром са масом, све у дубокој дубодолини као да је све то сада припадало некој другој планети... Да нападне седми балончић Кнап се опет уздиже изнад њега. Обилна сунчана светлост већ му је помало сметала и да гледа. Али он је и даље био омамљен. Све се у њему било разиграло, срце се раширило да пукне. Као да у аероплану за управљачем није седео човек чији мишићи реагирају на страх и на живот, већ кип, тако је Кнап јуришао. До победе! то је била његова одлука. — До победе! да покаже своју снагу, да покаже нашим и странцима, да покаже за све оно што су му дотле ускраћивали... Његово срце није знало за умор ни за страх, тек се сада разиграло! Сада код седмог балона, док су други малаксавали већ код трећег, петог... Његово срце! Оно се нечувено раширило, да покаже нашима — да не страхују, њима и странцима: да нико не сме да буде јачи на нашем небу... Као и све друге, пуштао је он и овај балончић у вис, а и он се пео за њим, да по већ осведоченој тактици борбе узвиси га и нападне стрмоглавим нападом. Узвисио се над њим већ преко пет стотина метара, највише од свих досадањих напада, а балончић се пео полагано. Сад су већ и њим почеле да титрају ваздушне струје. И онда, кад је као и дотле осмотрио да је време, да је балончић тачно под њим, Кнап махинално баци поглед унаоколо и онда наједном: полу-затвори очи,