Општинске новине

\ Пилот-потпор/чник Кнап брани Београд 733

задрхта још јаче, обори главу „Авии" и сјури се на балон, престајући да дише... Кроз полуотворене очне капке, за време силовитог падања, он је пратио балончић, упијао га погледом и муњевито му се ближио. Јер, главна ствар при овим нападима и беше груб и што бржи налет обрушавањем, нагао и најоштрији „пике", да балончић тако рећи и не стигне да измакне, нити да имадне времена да склизне од струје самога аероплана. Кнап ое тако и баци... Какав је то био јуриш!... Балон прШте. Он не зна шта се доле зби, а тамо изби као из вулкана... Свирала је химна, сад већ химна победе, три пута узастопце. Спикер је промукло покушавао да надјача ларму својим гласом: „Господо, браћо, сестре, у име четрнаесг милиона Југословена,... ја вам данас чести..." Однекуд опет изби Ледовски; масом се проломише звуци који све надјачаше. Живео победник!... избише узвици. — Наша је победа!.. Утисак је било тешко описати. — — — А онда убрзо дође на ред и осми балон. Пустише га одоздо и он оде Кнапу. Па га ветар занесе мало и однесе над Дунав, и кад се Кнап постави да га нападне, он испод себе и испод балона сагледа плаву траку како се вуче равницом. Сунце је сјало јаким блесском. Оно је Кнапа бодрило. На тај осми балон, као да беше ушао сасвим у вештину, уверен да му се више не може отети — он се реши да изврши напад не одижући се високо над њим. Није потребно, сматрао је, јер он је сада већ тачно знао како је требало. Надвиси га мало, свега око стотину метара, а и балон беше уздигнут свега на око осам стотина метара, надвиси га па очекну. То је он као и дотле узимао ваздуха, а сад удахну два три пута пуним грудима. И осечи понован прилив снаге, срце му — од једне изненадне мисли — полети јаче но икада... Нишанио је на балончић под собом. Па кад осмотри да је време, он се напе и јуришну... Био је то напад бешњи од свих досадашњих; беспримеран, нечувен и невиђен на овоме небу. Овај као да је премашио све друге. Чу се само страховит рик разбеснеле „Авие" која одаваше сву снагу и решеност нападачевог срца, доле и земља задрхта под масом, један странац — ас — једва стиже да изјави да се оваквом нападу ништа не може отети... „Авиа" фијукну као олуја и — балончић прште. Прште и осми балончић, маса доле крикну у делиријуму. Дигоше се, устрепташе, проломише се узвици победнику из хиљаде грла, одигоше руке у вис да га благослове... али у то Кнапова „Авиа" у лудом „пике"-у продужи ка таласима. Јурила је као метеор, главом доле и трзала се под руком свога господара, који је покушавао да је умири. Узалуд.

Сасвим ниско над мирном и неосетљивом површином Дунава Кнап виде да нема спаса: да се „Авиа" из таквог „пикеа" не види, да је за напад одозго била мала висина, да је овога пута пренаглио... Вода се силно ближила, он јој летео као камен, очи су му једва реагирале. Дође секунд неумитности! Осети већ и мирис воде, и муњевито појми: да је то крај. Па док је још падао, док су их од воде раздвајали свега десетак метара, стиже да баци још једном поглед на бескрај над собом. Али површина већ сустиже! Муњевито му засени очи. Од силног пада и пред неминовношћу он дубоко напе груди спремајући се сада на најочајнију битку. И истога секунда — још се звуци из педеоет хиљада грла и не изгубише над Бежениском косом — Кнапова „Авиа" се зари у плаве валове. И као да продужаваше лет и даље, не заустављајући бесни налет, клизила је некуда... Кнап затвори очи, стиште вилице и очекиваше. Око њега се све заплави; притиште га нека огромна тежина; учини му се да је сад тек настала она права битка и да он то и даље лети некуда... Површина се над њим затвори. И још ни звуци химне не умукоше, лебдели су над главама масе, а он и „Авија" стигоше на дно чак до муља. Кнап осети да је он љигав, бљутав, огаван, навираше му кроз уста и нос у плућа. — Нема спаса! — сену му задња мисао. Та мисао му дозва последњу слику светла и плаветнила тамо горе, које се над њим затвори. Он покуша да отвори очи, али не могаше. Муљ је наваљивао. Некуда се котрљао, а над њим нешто огромно шумило. Страховита тишина поче да га обвија. Поче и она последња светла слика из очију да му ишчезава, а настајаше црн, тежак мрак... Васиона се губила из његове свести. Кнап стезаше рукама управљач и додаваше гас... али он није више прихваћао. Муљ га још више занесе и понесе. Он покуша да удахне, да грудима узме тако потребног ваздуха али тамо покуља нагло љигава маса. Црнило му затрпа сасвим очи... Са остатком свести он схвати: крај! и са остатком снаге која тако дичко осветла данас југословенско име, он зари главу још дубље у муљ и нестаде сасвим светла у његовим плавим очима. — — — Над њим затим мирно продужи да шуми Дунав... —*Сутрадан новине јавише да је приликом међународне одбране Београда победио и славно пао за част нације и југословенског неба храбри потпоручник Алојз Кнап. Живорад Вукосављевић (Крај)