Општинске новине

794

Београдске општинске новине

је именовани зидао без грађевинске дозволе и да због тога треба да буде кажњен, а да се тиме изложио могућности и да буде кажњен рушењем изграђеног. По жалби заинтересованог, Министар грађевина својим оспорним решењем поништио је општинску одлуку нашавши да пре одлуке о рушењу изграђеног без грађ. дозволе треба утврдити да ли је то грађење и противно грађевинским прописима, јер да закон само у таквом случају допушта рушење. Затим, Мин. грађевина је нашао да нема места ни одлуци о казни новчаној и ако је зидано без грађевинске дозволе, пошто за подручје у коме је изведено зидање није постојала забрана зидања по § 118 Грађевинског закона. По тужби Поглаварства Државни савет је својом пресудом бр. 12450 од 8 септембра 1938 год. делимично уважио тужбу а делимично оснажио министрово решење са ових разлога: „Према § 93 ст. 3 Грађевинског закона: Ако се грађење врши без грађевинске дозволе, а не одговара прописима закона и правилника или противно датој дозволи, општина ће наредити рушење грађевине или појединих непрописно изведених делова. Ако власник ово наређење не изврши, општина ће извршити рушење о трошку власника. Дакле, по закону одлуци општине о рушењу грађевине изведене без грађевинске дозволе мора да претходи поступак у коме би било утврђено да је то грађење, поред тога што је изведено без дозволе, и противно грађевинским прописима. Закон само за такав случај везује могућност рушења онога што је изграђено. Зато у спорном случају општина је морала, пре него што је одлучила да се заинтересовани изложио. могућности рушења онога што је изградио без дозволе, да утврди да ли је зидање противно и грађевинским прописима, јер од тога зависи да ли ће се применити цитирани § 93 ст. 3 који говори о могућности рушења или пак ст. 2 истог § 93 који говори само о обустави зидања док се не добије грађевинска дозвола. Општина није тако поступила те је према томе Министар грађевина у овом погледу правилно поништио одлуку општине, у ком погледу је и њена тужба неоснована. Међутим, министрово решење је противно закону у свом другом делу, где је речено да општина није могла изрећи .новчану казну за односно зидање без грађевинске дозволе и да је заинтересовани могао да зида без грађевинске дозволе, пошто није постојала забрана зидања из § 118 Грађев. закона. Према § 84 Грађевинског закона, који је на снази, ни једно ново грађење у смислу тога закона не може се отпочети без грађевинске дозволе. За огрешење о овај пропис, тј. зИдање без грађевинске дозволе предвиђена је, поред онога што за такав случај предвиђа наведени § 93, сан-

кцију у виду новчане казне у § 100 Грађевинског закона. Пошто се и у спорном случају ради о зидању без грађевинске дозволе општина је овлашћена § 100, и независно од тога да ли ће на спорни случај доћи до примене ст. 2 или 3 § 93, на изрицање новчане казне, како је и одлучила. Услед чега је њена тужба у овом погледу уважена а министрово решење поништено." Прописи Грађевинског правилника за град Београд важе у потпуности само за подручје ограничено грађевинским реоном који је утврђен регулационим планом Заинтересовани сопственик тражио је од Градског поглаварства у Београду грађевинску дозволу за подизање зграде на имању у продужењу улице Војислава Илића парцела бр. 3603 и 3604 кварт XI у Београду. Од овог тражења је одбијен одлуком Поглаварства Г.О. Бр. 2415 од 27 децембра 1937 год. са разлога што је Поглаварство нашло да односна зграда не испуњава услове прописа чл. 49 и чл. 8 т. 6 Грађевинског правилника. По жалби заинтересованог, Министар грађевина својим решењем поништио је одлуку Поглаварства нашавши да се Поглаварство у својој одбијајућој одлуци није могло позивати на прописе Грађевинског правилника, јер је у питању подизање зграде у крају ван грађевинског реона, за који нема израђеног регулационог плана нити Уредбе о његовом извођењу и за који као такав не важе одредбе Грађевинског правилника према самом чл. 87 под 1 Грађ. правилника. Против министровог решења Поглаварство је изјавило тужбу на Државни савет која је одбачена пресудом бр. 15308 од 8 септембра 1938 год. са следећих разлога: „Према изреченом пропису чл. 87 ст. 1 Грађевинског правилника за град Београд, овај правилник важи у потпуности за подручје Београда ограничено грађевинским реоном утврђеним регулационим планом. За подручје Београда за које још није израђен регулациони план по грађевинском закону овај Правилник важиће тек онда када се за цело подручје или за његове поједине делове изради регулациони план и Уредба о његовом извођењу. Министар грађевина је утврдио да се односна грађевина подиже на подручју за које уопште не постоји регулациони план нити Уредба о његовом извођењу, дакле у питању је подручје Београда за које, сходно чл. 87 ст. 1 Грађев. правилника, не важе одредбе Грађевинског правилника, те према том Поглаварство није могло, позивајући се једино на прописе тога Правилника, да одбије издавање тражене грађевинске дозволе. Због чега је министар правилно поступио кад је такво решење поништио, а тужба је неоснована и као таква одбачена."