Општинске новине

г

Београдска Великз школа Карађорђева доба

Стањв просзете и школовање у Срба пре 1804 г. — Основне школе за време устанка. Тежња Срба за школама. — Ондашњи учитељи и програми. — Издржавање школа и учитељи. — Веће државне потребе за стручним школама и чинонвнииима. — Како је постала Београдска Велика Школа. — Остварење тога плана. Свечано отварање. — Два организатора њена: морални Доситеј Обрадовић и реални I ван Југовић — Организација школе: наставни програм: наствничко особње: ученици. — Значај и ранг Београдске Велике Школе: она је прапочетак Универзитета. — 1/росветно буђење и духовни васкрс у Срба — Улога Пречана у томе послу. Стогодишњица оснивања ове школе. Да би се боље разумело како је дошло до постанка Велике Школе, потребно је приказати подробније стање просвете, школовања и врсте школа пре 1804 год. и за време самог устанка. О томе најбоље сведочанство пружа савременик Вук Караџић који вели: „У данашњој Србији од прије до године 1804 ни у сто села није било свуда једне школе, него (који су мислили бити) попови и калуђери учили су по манастирима код калуђера или по селима код попова. Код свакога манастира било је по неколико ђака, па који су мањи они су чували козе, овце, јариће, свиње, садили и плели, ишли уз плуг, купили сјено, шљиве и т. д., а већи су ишли с калуђерима по писанији; а затим пошто би сви у јутру донијели дрва, и потом в^ећи напојили калуђерске коње, а мањи почистили собе, скупили би се у какву собу те би им какав калуђер или ђакон показивао да уче читати, или би сваки учио код свога духовника. Многи љети забораве што зими науче, а тако су по гдекоји учили по 4 до 5 година, па још нису знали читати. Попови су обично имали по једиога или два ђака, који су такођер чували стоку, радили све послове домаће и носили водицу по селима. Ако ли би где у нахији била (или постала) школа, онда људи из околнијех села воде дјецу мађистору и плате му на месец, те их он учи. У школи су дјеца морала сједети и учити од јутра до мрака (само што отиду те ручају); а кад уче и чате, морала су сва у глас тако викати да се у школи ништа није могло разабрати. У школи се учило по мало и писати, колико је учитељ знао, а остале су све науке биле као и по манастирима. Како по манастирима и код попова, тако и по школама дјеца су почињала учити из рукописа (јер буквара није било), на пр. учитељ напише дјетету што ће данас учити, па кад оно научи, а он му напише друго и т. д. Кад који ђак тако из рукописа изучи бекавицу, онда узме славенски часловац; кад изучи и

пречита неколико пута часловац, онда узме псалтир, а који изучи и пречита неколико пута псалтир, онај је већ научио сву књигу; онда је могао бити, ако је хтио, поп, калуђер, мађистор, прота, архимандрит, а ако је имао доста новаца и владика. Као год што је учитељ по својој вољи школу отварао, тако ју је и затварао, кад му је била воља; па је ишао на друго мјесто, или се примао каквога сасвијем другога посла." Тако је било школовање у Србији пре устанка. Па ипак било је некаквих школа з^ време тога устанка, а то су биле махом варошке и ређе сеоске. Тако, знамо да је основних школа било V овим варошима и селима: Боеграду, Смедереву, Пожаревцу, Поречу, Лозници, Јагодини, Свилајнцу, затим по селима као у Остружници, Коларима, Луњевици, Ћићевцу, Чумићу, Орашцу итд. Као први учитељи из времена првог устанка помињу се ови: Јован Ранчић у Смедереву, Никола Николајевић у Остружници, неки учитељ Андрија у Орашцу у Посавини, затим Вук Караџић 1810 у Београду, Миша Анастасијевић у Поречу и Михајло Ресничанин у селу Луњевици. Ови учитељи учили су децу само писмености, читању и рачуну. Предмети су се предавали, а деца су учила напамет без икаква смисла и разумевања. Може се рећи да је то школовање било и сувише сиромашно. Учитељи су живели од прихода које су плаћали ђачки родитељи по погодби или по милости. Некад су плаћали у новцу а некад у животним намирницама. Сем тога понеки учитељи су били и какве занатлије, па су и децу учили и радили занат. Што се тиче школских зграда може ое рећи да су оне биле исувише неугледне. И поред све оскЈгдице и несталности учитеља, било је и неке ревизије. Зна се да је Иван Југовић, секретар Совјета, председавао на испиту у Смедереву. Тако исто био је и стари Доситеј Обрадовић присутан на испиту у основној школи у Београду, у школи покрштене муслиманске деце. Из овога се види да су Срби пречани, школовани и угледни људи, водили надзор над испитима. Овакво стање трајало је за прво време устанка; али се оно постепено и поправљало, према приликама. Тако, кад су Турци под притиском Руса крајем 1807 год. обуставили ратовање, онда је и у Србији наступило затишје које је трајало годину дана и људи су се били почели предавати својим редовним пословима. У тим и таквим приликама поникла је и знаменита установа онога доба, прва Велика Шко-