Општинске новине

814

Београдске општинске новине

ла у Београду. Она је, истина, према плану и намери њених оснивалаца имала карактер једне практичне стручне школе, у којој би се спремали млади људи за будуће државне чиновнике новоослобођене земље, јер се показало да није довољно умети само читати и писати па постати судија, учитељ, свештеник итд. Карађорђева Србија била је, истина, патријархалног карактера, те су њене државне и и друштвене потребе биле мале, али их је тек било. За отправљање разних државних послова којима су дотле руководили и отправљали их једва писмени самоуци или добеглице са стране, било је потребно да се у самој земљи спреми један гакав кадар од синова ондашњих српских угледних кнезова. А и ови сами су желели да и њихова деца постану угледни и знатни људи. Једно писмо из 181)7 год. баца много светлости на те прилике, кад ,се у њему вели ово: „Још је свих и свакога жива жеља, да се за отправленије послова каково више заведеније учебно подигне, где би се млади синови српских ратника могли поимити полезно отечеству послужити какогод писари и учитељи и сваког рода чиновници, у чему је сада од истине велика оскудица." А ево још једног карактеристичног места: „Трећа да вам о том будет брига: да би бољшу класу вашег рода просвјетили науком књижевном учености и свакаго рода художеству, дали научити..." У овоме послу око отварања школа и подизања цросвете били су од велике помоћи Србима устаницима учени људи тога доба као Доситеј Обрадовић и Иван Југовић. Зна се да је Совјет редовно држао састанке на којима су претресани нови предлози за административно уређење земље, за уређење судова по варошима и по селима, за подизање школа и за васпитање деце, за уређење војске итд. Управним старешинама по нахијама било је наређивано да обрате нарочиту пажњу школама и васпитању деце. У оновременим дописима из Земуна помиње се Доситеј као директор свију српских школа, који се трудио да у Србији отвори школе по немачком плану и угледу, за који је сматрао да је најбољи. У то време Доситеј је био и васпитач и учитељ Карађорђевом сину Алекси. Али, Доситеј је имао и других жеља сем отварања школа. Он је сањао о отварању једне штампарије, па је чак и једну кућу купио и спремио. Доцније још, он је отворио и прву богословију у Бео■ граду. Сем ових школа, у то доба поникла је и чувена Београдска Велика Школа, прва своје врсте, само је при њеноме постанку видну улогу играо, поред Доситеја Обрадовића, и Ив?.н Југовић, други учени Србин пречанин тога доба. А што се мисао о оснивању „вишег учебног заведенија" (већег научног завода) родила баш у глави Ивана Југовића, имамо да захвалимо случају његовога отпуштања из државне службе, јер га је тај догађај приморао да мпсли и о томе како ће и на који начин

себи зарадити хлеба, на поштен начин, а да у исто-време буде користан и својој околини. О томе сам Вук Караџић прича овако: „Школа ова постала је овако. Совјетници су сједели у својим кућама и живљели су доста господски, а секретари су били сиромаси људи, који нијесу имали ништа до оно мало плате... Зато Аврам Лукић, совјетник нахије пожешке и рудничке, узме к себи Јеремију Гагића,, с којијем је ишао у Трст и у Букреш, те је код њега и сједио и све потребе имао без икакве плате; Јефта Савић, совјетник нахије зворничке, мој рођак и први учитељ, по мојој жељи да би што научио узме к себи исто тако Југовића, за којега сам ја у Карловцима слушао да је врло учен, а и у Совјету као писар познао сам се мало с њиме. Наскоро иза тога мој и Југовићев домаћин, Јефто Савић, отиде са још једнијем совјетником у Смедерево, као некаква совјетна команда, да пречишћавају и расправљају некакве рачуне с оностранскијем трговцима, а ја и Југовић с двоје-троје чељади, која су нас послуживала, останемо у кући сами. Како сам ја куповао и набављао што је за кућу требало, тако дошавши једном на дуђан некога Јова Лутора... да купим нешто, нађем на ћепенку повелику гомилу старијех књига и с радошћу похитам да их прегледам, кад тамо али српске нема ни једне, него све немачке и латинске. Потом ја замолим дућанџију да ми их да да носим кући. Пошто их Југовић прегледа, он за једну рекне: „Ово ћу ја узети за себе", а другу, пруживши мени, рекне: „Ову ти узми за тебе, те ћеш је преда мном читати да учиш немачки"... Она пак његова била је историја свију народа од постања свијета до Христа, коју он одмах стане преводити на српски... Југовић мени нигда није казао загито књигу ову преводи, али кад је сву преведе, онда каже да ће да отвори велику школу, и по препоруци Младеновој Карађорђије и Совјет одреде му 1500 гроша на годину. У одређени дан дође Младен са свијем совјетницима и с митрополитом и Доситејем и, пошто митрополит у највећој соби гдје ће бити школа освети воду, Доситије сједећи прочита из једног великог тефтера о достојном почитанију к наукама; и сад се опомињем како се Младен грохотом насмијао кад је у читању Доситије рекао: „У попа би ваљало да су и прасад мудра, а у њега су и дјеца луда". Потом је сјутра дан почела школа. — Осим мене први су ђаци били: Карађорђијев син Алекса, Младенов сестрић Јовица, Миленкови синови Милан и Иван и пасторак Николче, син совјетника нахије ћупријске Милосав, Стефан Новаковић из Смедерева, Милоје Божић из Чумића, Максим Ранковић и Радован Дољанац из Остружнице..." Живећи дотле у кући ондашњег саветника Јевте Савића, поучавајући по мало његовог синовца Вука, проводио је Југовић дане после отпуштања из службе доста оскудно и, како вели Вук, ,,да би имао одашта живети