Општинске новине

818

Београдске општинске новине

око 40. Зна се да су сиромашни ученици добијали благодејање, а ово се састојало у томе што су добивали у школској згради стан, храну и неку новчану помоћ. Један ученик био је питомац самог Југовића. Сем горе поменутих наука школа је неговала и ове вештине: певање, гуслање народних песама и арија. Што се тиче метода рада, о томе се може закључити из ових речи некадашњег ученика те школе: „Никаквог написаног устројства Велика Школа није имала. Љубав к отечаству и потреба земаљска написале су штатут за ову школу у глави правитељства и у души и срцу професора." Школа је узимала учешћа и у опште народним прославама. Таква једна прослава била је о св. Андреји, 30 новембра, као дану ослобођења Београда. Школа је завршила свој рад и престала око св. Илије 1813 године, на велику жалост њених ученика и професора, у дане велике опасности која се свршила несрећно по Србију. Иван Југовић није био само директор те школе, нет је он у њој предавао и као професор. У почетку је у школи само он и радио и предавао историју и рачун. .У то време није било штампаних уџбеника_, те је он предавао историју по једном свом рукопису, преводу некакве непознате историје, па ју је онда диктирао и тумачио. Врло је занимљива прича о постанку тога нашег првог уџбеника за историску наставу. Нзу је забележио Вук Караџић. Али за Југовића се зна да је умео и врло лепо предавати, те су његова предавања из историје усхићавала младе слушаоце. О томе вели његов ученик, потоњи историописац, Баталака: „ПрНмери из Свемирне Историје врло су здраво дејствовали на млађани дух, срце и душу ђака Велике Школе. Они никад нису без усхићења могли говорити о Атињанину Аристиду, Темистоклу и о такорећи освећеном Сократу, о тивском Епаминонди, као и о Римљанима: Регулу, Катону, Муцији Сцеволи и другима, који су више свега живели само зато да се жртвују за отечество и род свој, већ су били један другоме и ова имена понадевали." : ; [ Ј.; |-| [ •*] О значају и рангу ове школе професор Андра Гавриловић даје овај закључак: „Сабравши све податке које нам о оновременском школовању у Србији дају списи... добијамо уверење, да других до основних школа није било. Али тај назив није онда употребљаван. Школе су се те онда обичније звале малим школама, јер бејаху за мале ученике. Али у доба о коме смо говорили такве школе нису могле задовољити сву потребу. Остављајући на страну што се елементарно знање, које су оне давале, лако па и брзо могло заборавити, стоји околност да се осећала потреба за људе који ће имати нешто више од писмености у обичном смислу. У ту су школу могли

доћи само већи ученици, они који су већ поприлично знали читати, писати и рачунати. Већ по томе видимо да је Велика школа била средња школа. Програм је за њу био удешен нешто друкчије но за обичну гимназију: имало се на уму ко — с каквим знањем — долази у њу, и зашто долази — куда ће после из ње. Према томе је у програм учења унесен и део предмета који долазе у специјалне универзитетске студије... Према томе мале су школе основне, после њих долазе велике школе, а иза ових се иде у академије и свеучилишта. Јасно је, дакле, да су велике школе у ствари средње. Неки ученици Београдске велике школе бејаху, као што смо видели, у исто доба гимназијалци карловачки. Па ипак, ова боеградска В. ш. није била права гимназија већ за нарочиту потребу нарочито искомбинована мешавина од гимназије и стручне средње школе." О потребама за отварање школа у пробуђеној земљи говори и Богдан Гавриловић, пређашњи ректор београдског Универзитета. Он вели: „На оснивање српског Универзитета мислило се још под Карађорђем, одмах по васкрсу српске државе. У В. Ш. Југовићевој истицано је при учењу државног права да је „начелствујуштега дужност и заведенија учећа, као што су мале и велике школе, академије и свеучилишта, у држави поставити." Та дужност првобитне управе српске државе претворила се у живу жељу свих просвећених Срба XIX века. Природно је да се у почетку тога века та тежња није могла осећати и у ширим слојевима. У то се воеме кроз таму, у којој је био наш народ у Србији, пробијао тек понеки зрачак просвете. Али, иако се знало да се у таквој средини не може подићи Универзитет, ипак се у круговима просвећених Срба онога времена стално мислило на оснивање његово. По једноме писму из 1832 види се како би по Вукову мишљењу требало извршити просветне реформе у земљи. У томе писму пише Вук Милошу да би требало отворити три велике школе у Србији: једну у Шумадији, другу доље преко Мораве, а трећу горе преко Колубаре, а осем тога и једну праву гимназију, а потом мало по мало Лицеум и Универзитет." Стварањем Велике школе у тек ослобођеној Србији ишло се за тим да се подигне културни и просветни ниво ондашњег нашег народа. Упоредо са политичким и економским ослобођењем ишло је и просветно буђење нашега народа са десне стране Саве и Дунава. Стојан Новаковић, одлични познавалац Првог српског устанка, проучавајући путеве и начине којима се кретао и развијао знаменити покрет на земљишту Шумадије пре 130 година, назвао је то обнављање државног живота „Васкрс Државе Српске", тј. њене политичке, војничке и економске слободе и независности. Та груба физичка борба, то про.\и-