Општинске новине

5*

|ссења слика Шумадијс

По лепоти и разноликости свога пејсажа Шумадија је једно од најлепших подручја наше државе. Већ од самих вратница Београда указује се она у свој живописности својој: пространа и шаролика, избраздана кривудавим путевима, прекривена бујним пашњацима, плодним њивама и воћњацима, и чувана својим високим, непомичним планинама. Да ли има лепше слике од ове коју Шумадија пружа гледана са Авале или са Опленца? Посматрана од Авале, Шумадија се као неки•зелени и усталасани мозаик нагло грана и захвата без икакве препреке у своје широко наручје као моћна река притоке, све пространство до Космаја, преко чије густе шуме лако прелази и без сметње наставља свој разиграни ток до другог планинског венца — Венчаца и Букуље — који исто тако прелази, да би се најзад зауставила, као на овом ушћу, пред горостасним и непробојним Рудничким планинама. На том путу Шумадије од Авале до Рудника колико најчистије лепоте? Нижу се китњаста шумадијска села, пружају житна поља до којих допиру огранци шума, ређају се плаииле шумадијске — у даљини претеће и пуне мистерије а изблиза благе и устрептале. На м;ногим местима провирују и беле се испод земљине коре наслаге мермера и другог каменог богатства... Не зна се да ли је овај толико разнолнки лик Шумадије привлачнији зими, кад су под дебелом снежном белином успаване шуме шумадијске и замрзле њене реке. Да ли у пролеће кад је она поново у белини — тада цветној својих плодова, или у лето кад је ова у напону рада, или најзад ујесен кад је сва у знаку обиља зрелих плодова, који су праведна награда за напоре Шумадинца. Јесења слика Шумадије поред богатства пружа и призор једне фине и по мало меланхоличне лепоте. На оно свеже и бујно зеленило њених шума пада лагано и једва приметно сенка јесени, од које лишће прво побледи а затим се обоји златном бојом, да тако позлаћено резигнирано опадне под налетом првог ветра. Го опадање листа у густој шуми, и од неосетног дрхтаја ветра, у јесење сунчане дане, дочарава једну слику пуну музичке лепоте. Нзиве на којима се лети таласа тешко класје жита и повијају високе стабљике кукуруза, у позну јесен немају тог украса. Жи-

то је уз песму пожњевено и мељу га у бело брашно многе поточаре расуте дуж река, а и дуги корени куруза су побрани и као знак богате бербе остала је само њихова празна шума која се, ослобођена од плодова, лепрша на јесењем ветру. Па ипак, њиве шумадијске баш у јесен са својим голим грудима, у којима се скривају толика нова плодна цветања, имају своју нарочито, једноставну лепоту. Односећи лишНе, јесен открива све раскошно богатство шумадијских воћњака и винограда. Дуге гране воћака повијене су под теретом зрелих плодова: румених јабука, жутих крушака и дуња, кругших ораха који, као у потери за опалим лишћем, и сами падају на земљу из своје зелене љуске. А чокоти лозе, пригушени дугим и једрим гроздовима, вапију да буду растерећени... За шумадијског сељака јесен је период благостања и обиља. То је моменат у коме он спокојно, као оно пословни човек на крају године, може да сагледа билакс својих дугих напора. Нзегов неуморни рад започет у рано пролеће, непрекидан у жарким данима лета, окончава се тек у позну јесен и тада пружа све своје плодове. Амбари су пуни жита и дугог корења кукуруза, на пушницама се суши сочна и шећерна шљива, кува се пекмез и пече ракија. У забреклим бурадима шуштећи превире вино. Све то богатство дали су удружени плодна земља шумадијска и тегобни напор њенога сељака. Колико је зноја просуо и снаге утрошио да у јесен са радошћу пуни вреће пшеницом и кукурузом односећи их на тржиште или у млин за своје потребе. Исто тако, она жута и мирисна ракија препеченица и оно румено вино, који се са толико сласти испијају из бардака, производи су дугог и стрпљивог рада. Јесен, дакле, у својим обилним зрелим плодовима пружа заслужену награду шумадијском сељаку за оне његове непоштедне напоре пролећа и лета. Тек тада сви плодови његовог рада нису више у зависности од природних елемената и он може спокојно да каже да је господар онога што је произвео на земљи својој. Зато се његов избраздани и препланули лик у јесен, на прагу оштре зиме, озарује оемејком задовољства и спокојства. Тек у јесен кад су завршени пољски радови, шумадијски сељак може да се окрене сав породици и кући својој. Тада његов домаћи живот, поштеђзн спољних напора, поново