Општинске новине

36

Београдске општинске новине

задобија сву ону топлину, за коју је потребно више задржаваша под кућним кровом, више заједничког живота, чега не може бити у пролеће и лето, кад се највећи део времена проводи у послу ван куће. Увече, док напољу завија ветар и с треском млати последше јабуке стрекне са дрвета, које пред самом кућом шири своје оголеле гране, а ситна киша се пробија кроз густи вео помрчине и магле, сви укупани су окупљени око зажареног огњишта, изнад којег о ланцу виси велики бакрач у коме се вари млеко, а са стране у лонцу се кува вариво и у црепуљи пече погача од нозог пшеничног брашна. Разговор је невезан и односи се на ствари, из породичног круга. Најчешће се броје дани до крсне славе или се утврђује дан и програм за какво породично весеље — женидбу или удадбу којег члана, што мора да се обави до божићњег поста. И празновање крсних слава отпочиње у јесење дане. Тада падају дани светаца који су као крсне славе јако распрострањени у Шумадији. Многобројни су свечари Св. Петковаче, Св. Луке, Св. Мрате и Св. Ђурђица, чији се празници ређају у кратким размацима, стварајући свечано славско расположење. Крсно име — Слава — празновање свеца још од далеких предака изабраног за заштитника породице — то је најлепше и/највеће славље шумадијског домаћина. Тај породични сзетац је као неко божанство домаћег огњишта под чијим окриљем се креће и развија цео живот породиЦе. Пред његовим ликом, претстављеним у наивној икони, уоквиреној босиљком, пред којом о празнику трепери кандило, тихо се прошаптавају толике молитве: на здравље укућана., за срећу младенаца, за добро задружног војника у касарни, за напредак детета у колевци, за берићетну годину... Отуда се дан славе, дан светог породичног заштитника, очекује са побожношћу и радошћу. А када дође, тај свети дан унеее моралну ведрину у душу и дом шумадијског домаћина, избрише све ситне неслоге укућана, уједини их у правој братској љубави и испуни пријатељством за све ближње. Зато су тога дана кућна врата сваком отворена и сваки гост је добро дошао. Припаљена воштаница, кувано кољиво Преливено вином и колач умешен од пшеничног брашна су знамење тог највећег славља. Житом и хлебом, најлепшим плодовима својих напора, којима се придружује и мирисни восак цроизвод трудољубиве пчеле, наш шумадијски сељак дочекује и прославља своју славу. Ретко је кад право и искрено пријатељство тако видљиво изражено као приликом сусрета свечара домаћина, на његовом кућном прагу, са гостом — пријатељем, који је дошао да му честита славу. Како је непосредан и неизвештачен тај снажни стисак пријатељских

руку, док се измењују честитке уобичајене тога дана: — Срећна ти слава, домаћине! Од Бога ти било, пријатељу... После чега домаћин уводи свога госта у нарочито спремљену одају, где ће се, уз мирно пуцкарање славске свеће, срдачно разговарати и дуго наздрављати. Јесен је и период у коме се на шумадијском селу закључи највећи број бракова, а у том крају је увек ступање младенаца у брачии живот праћено вели^сим и бучним весељем, те и то додаје још једну ведру боју и онако веселој слици јесење Шумадије. Најлепше љубави шумадијске младежи, започете спонтано и изненада на раду у пољу, при косидби и жетви, затим ношене у себи и изражаване кроз песму и свирку крај стада, закључењем бракова у јесен постају стварност. Тада је подједнако неизмерна радост младенаца, који су најзад уједињени у љубави, и њихових родитеља чија се старост освежава и разведрава пред лепим изгледима за брачну срећу њихове деце. И на цело село као једно братство прелази та радост, сви учествују у њој и сви су испуњени истом жељом;— да младенци буду срећни... Призор сеоске свадбе у поворци пун је раздрагане и необуздане иеселссти. Отегао се низ разноврсних кола — у првима, на челу поворке, младенци: млада у белој китњастој венчаници а младожења у новом јелеку и антерији, приљубљени једно уз друго, стидљиви и као збуњени оним бучним весељем које одјекује за њима. У осталим колима ређају се родитељи младенаца, рођаци и пријатељи, сви подједнако захваћени и ношени безграничном радошћу, која се излива у песми и узвицима тако снажним да заглушују хармонику и раштимовано циганско ћемане... Тако шумади^ски сељак, у послу миран и ћутљив, темпераментно прославља свадбене дане и тиме, рекло би се, подвлачи сав значај састављања двоје младих који ће нераздвојно, као и њихови старији, проћи кроз један трудољубиви жизот испуњен плодним и поштеним радом. У јесен оживи и пут који води маленој; сеоској цркви. Лети, скривена лиснатим гранама липа које је окружују, чешће је усамљена, а сад, кроз оголеле гране видљива из даљине, пуна је верних и побожних у чије се молитве утапају речи захвалности за оно што је постигнуто и речи надања за будућност. Малене шумадијске цркве на селу, без богатих украса, скромних иконостаса на којима је Христос са својим болом дат у једном приступачном и схватљивом виду, а Мати Божија зрачи мирним осмехом доброте и саучешће, те малене цркве буде чисту и праву побожност. Плоче њиховога пода су излизане од хода многих и многих генерација. Све су оне, почев од Вождових устанака до данашњег шу-