Општинске новине

За> с&цџ Цууђу — Записи иа прмилих џана (Наставак) ПОВЛАЧЕНгЕ Прошло је неких петнаест дана у очекивању. С великом стрепњом чекали смо извештаје о борби. Но, уместо радосних вести, залупаше добоши и објавише повлачење. Ко је од грађанства хтео да иде даље, морао је одмах кретати, јер ће вагони ускоро бити заузети за превоз војске и ратног материјала. Отсудна битка код Багрдана није се завршила онако како смо се надали. Рајка смо испратили неколико дана раније, отишао је са својом јединицом. На поласку оставио ми је своју слику, управо, дао је мајци, јер мени није смео. Још једном ме, на поласку, потсетио на дато обећање и пред свима замолио да га одржим. Кад је мајка загаитала, какво је то обећање, одговорио је да би радо рекао, али се боји ,да ме не наљути. — Што сам обећала, одржаћу, — одвратила сам му, — а на вас се не љутим ни мало, јер и тако отсад нећу имати с ким да ,,конверзирам". - — Дај, Боже, да се сви здраво у Београду састанемо, па ће се лако надокнадити што се сад изгубило, — рече мајка. — Дај, Боже! — прихватисмо сви побожно. Воз писну и крете. Сви су плакали испраћајући га, само сам ја стајала као кип и гледала тупо за белом титравом траком, која је, јамачно, била Рајкова марамица. И ми се стадосмо спремати за пут. Докле? Ко зна! Пошли смо заједно са Земунцима. Било нас је око дванаесторо у групи. Бенешеви осташе у Јагодини, јер нису знали куда би са ситном децом. Чика Јоса и онако никад није био војник, јер је растом веома мали, скоро патуљаст. Упраго толики, колики и његов десетогодишњи син Олдо. Остали евакуисали су се с нашом војском. Кад смо се, на станици, опростили с њима, тутну ми Олдо у руку кришом неку хартију и шану на ухо да му је то дао господин Рајко, и рекао му да ми преда кад будем полазила. Захвалих се малом и брзо му спустих у џеп једини грош који се нашао у мојој торбици. Отскакутао је сав задовољан. Кретосмо. На свакој станици чекање до у бесконачност. У Сталаћу променисмо воз. Већина избеглица иде за Крушевац. И ми такође. То је последња станица. Даље се возом не може. У Крушевцу све заузето. Станова нема. Хотела још мање. И штале су чак издате и служе сасвим добро за становање. Неки познаници из Београда, официри с породицама, разапели огромне шаторе и натрпали се по двадесетак под шатор. Примише и нас. Срећа што је време топло, иначе не бисмо тако добро прошли, јер нико није нарочито снабдевен зимским оделом. Чим се сместило, мајка пође да распита за Управу фондова. Обавестише је да се већ три недеље налази у Швајцарској. И тако се нађосмо с незнатном уштеђевином на прагу зиме у непознатом крају. И овде се издавао хлеб избеглицама а поред тога по педесет динара на породицу. Дадоше и нама. Помагали су нас колико се могло. Под шатором проведосмо недељу дана. После дође наредба да војска креће даље. Официри одоше, а породице оставише да у Крушевцу сачекају најезду непријатеља. Опет остадосмо без стана. Почесмо лутати по оближњим селима, али је и тамо било пуно. Дању смо на смену обигравали околину, тражећи какво било склониште, а ноћи проводили дремајући за кафанским столом. Куд год се макнеш, свуда крцато. У кафанама седи се наизменично. Нема ни пода довољно за све, а већ о столицама да се и не говори. Много значи ако се може под кровом заштитити од хладне јесење кишице која сипи неуморно. Сопственик кафане, неки добар човек, дозвољава да подгревамо јела, ложи пећ целе ноћи, да нам не буде хладно и, што је главно, не тражи ни од кога да што поручује. Задовољан је