Општинске новине

За своју груду

свет што се нашао овде. Други немилосрдно избаиују напоље. Трећа ноћ како се логорује. Од спавања ни помена. Већ нам зуји у глави и све што видимо! и чујемо чини нам се некако маглОЕито, као кроз сан. У једном углу нека пречанска породица разастрла прљаву перину. На њој четворо деце а родитељи се скупили поред ших на поду. Деца се расплакала, траже да једу. Родитељи, очевидно, немају чим да их утишају. Човек стаде забашуривати шалом: — Спавајте ви, децо, а тата ће заклати џак па ће бити врући' чварака, кад се пробудите. — Нецу после, дај ми сад! — протепа трогодишњи шЕрћа, па удаои поно^а у доеку. Разделих малишагима неко»ичо по~ачица, купљенчх од уличних продаваца, те се умирише. Отац ми понуди део перине међу њима. Једва одолех искушењу да се испружим и отспавам бар мало. Четв^тог дана, настанисмо се у селу Лазарици. Није кућа, већ јазбина, укопана у земљу и влажна, али шта да се ради! Је^ном се мора изићи из кафане и испазати. Собу поделисмо с једном поијатељском пооодицом, јер је ваљало плаћати педесет динара месечно. Топови су грували без престанка. Непријатељ се приближавао. Поварошени сељак, домаћин куће у којој смо се настанили, не же\и да пође с воЈском. Дању се крије а ноћу иде у ,,лов". За кратко воеме у његовој кући читав магацин ствари. Душко непрестано ратује с »им. Наговара га да се поидоужи нашима. Овај се цинички смеје. Чуди се што смо напустили своЈе домове и дошли овамо. Шта смо добили тим? Стићи ће нас и овде. Згади ми се те пођох напоље да га не слушам даље. Одједном се зат^есе земља и проломи страшна експлозита. Поозоои одоше у парам-пррчад. Мајка воисну и излете из к^ће, вукући за собом Душка, који није могао ићи ?бог неког убода на нози. Закука и домаћин, Радојко, јаче но његова жена. Једва дођосмо к себи од потоеса. То су наши бацили барутану и сместишта м^ниције у ваздух. Више нше било заваравања. Знали смо шта нам поетстоји. У поавцу Обили^е^а дизао се огооман стуб пламена и осчетљавао ноћ ковавом светлошћу. Ватоа је непоестано захватала нове сандуке с експлозивом а дет-ЈнациЈе се разлегале сваког часа. Као штеповање циновске машине за ши^ечзе, праскали су куошуми и митоаљеска муницита а, с воемена на воеме, над^ачавало је ту паклену буку распраскавање топовских граната, оштрије, јаче. Непријатељ је био на прагу. Целе ноћи поевлачили су се топови и муниција. Раштркане групице војника хитале

су да се што пре нађу с осталима. Један официр, чији су се војници, ко зна зашто, растурили, чупао је косе и плакао као дете. Дозивао кроз ноћ заостале, тепајући им најнежнијим именима и преклињући да се не предају непријатељу. После је почео да куне издајнике. Нгегове речи језовито су одјекивале у незаборавној ноћи. Ово је донекле утицало на поколебане војнике и они су се понова прикупљали, откидајући се од својих кућа и породица. Прохујали су покрај нас као сенке и изгубили се у мокром шибљу, пут Јастребца. Ишло се и ишло... Бескрајан низ кола протезао се по раскаљаном путу. Једни су измицали, други пристизали. Вратисмо се у кућу прокисли до коже. Целе ноћи прецвокотасмо без прозора. А како ли је тек било онима који су отступали! Сутрадан сиђосмо до железничке станице, да видимо шта се збива. Тамо је владао потпун хаос. Војници су, по наређењу, обијали вагоне и делили редом храну, рубље и разне ствари, намењене болницама. Кад се није могло искористити, да бар не падне у руке непријатељу. Маса навалила, избезумила се. Свако граби да што више понесе. Џакози брашна, котур-и кашкаваља, постељно рубље и завојни материјал ваљају се по блату. Свет отима, разноси. Неко се случајно осврте према чекаоници. Гомилом прође шапат. Многи испустише оно што су држали у рукама, постидевши се. Одједном се из свих грла захори усклик: „ЖИВЕО КРАЉ!" Наслоњен на прозорско окно, блед и изнурен, стајао је седи Краљ и с немим очајањем посматрао масу. Кад се народ усталасао и стао му клицати, осмехнуо се тужно и отпоздравио главом а очи му се напуниле сузама. Затим се уклонио с прозора да би нас ослободио устручавања. Официри су журилии народ да носи намирнице кућама. Дозвољавали су и војницима да помажу у преносу. И ми некако дођосмо до једног џака брашна. Пренео нам га је један војник за две банке. Наш газда, Радојко, навукао читаво стовариште. Десет цакова брашна и огромну количину рубља. Неки чичица, Сремац, са својим суном, помагао му је преносити све то и, као награду уместо новца, замолио домаћицу да му умеси две погаче за пут од тога брашна. Обећала је оберучке. Сутрадан у зору пробудило нас куцање на вратима. Стари је дошао за сзоју погачу. Сељанка га дочека врло горопадно. Издра се на њега што је буди тако рано и рече да не може начињати џак ради две погаче. Нисмо се надали оволикој безобзирности и нокварености. Мајка скочи из постеље и,