Општинске новине

42

Београдскг општинске новине

Кад смо се спремали за силазак, проведоше нашег бившег газду, Радојка, везаних руку, Пролазећи поред нас још је ниже оборио главу. Можда се у том часу сећао како смо му говорили, да издајници никад не пролазе добро. Доцније смо чули да је умро у Н'ежидеру. Путовање је било стоашно и дуго. Вагони претрпани избеглицама, На изласку стража са бајонетима. ! Н!ико није могао изићи ни ући, док му нису одобрилн. На станицама се остајало у заборав. Чим сиђосмо на београдскот станици, одведоше нас у канцеларију железничке полиције. Тамо смо морали дати исцрпна обавештења о свему: Ко смо? Откуда идемо? Шта смо тамо тражили? Срећа што смо све одговоре спремили раније, иначе бисмо се сплели као сироте Земз^нкиње. Них су одмах ухапсили и под стражом протерали у Земун. Око пет по подне стигосмо у наш крај. Тачно тридесет шест часова путовали смо од Крушевца до Београда. На први поглед није се примећивала велика промена. Неколико рушезина више и једна мала хумка с белим крстом у дворишту. Ону сиротицу, која је погинула на кућном прагу, још нису стигли да сахоане на гробљу. Иначе, сама зграда неоштећена, једино у врту разривена земља и преполовљен стари орах, Једно се примећује одмах: нема више оне живости и покрета, као некад. Ето, прошли смо целу улицу а никог познатог тош нисмо срели. Душко граби испред нас. Рад је да што пре ступи у кућу. Још не знамо да није страдала за воеме нашег осуствовања. Најзад Душко стиже до угла и маше нам одонуд руком. Значи, све је у реду. У дворишту нас дочека пас, кога смо на поласку оставили код куће. Толико је цикао и радовао се кад смо наишли, да је било дирљиво. После потрча испред нас и, ушав у кућу, зави тужно неколико пута, Уђосмо и ми. По собама ужасна прљавштина. Намештаја готово никаквот\ Неколико разлупаних тегли од слатка ваља/^о се по умазаном поду. Оно мало преосталих ствари испретурано и излупано. Свако клупче конца до краја размотано. Види се, тражили су новац и по најнемогућнијим местима. Гледајући испражњену кућу, мајка стаде плакати. Највише је жалила за великом балом најпробранијих постељних стваои и рубља, коју смо спремили да пошаљемо пријатељима на чување, па нас бекство истога дана омело. Нису се морали мучити око прикупљања. Сами смо им учинили ту услугу. Душка посласмо да види јесу ли се вратили суседи с којима смо путовали до Јагодине, а ми се дадосмо на чишћење и рибање, како : би до вечери све било у реду.

Чим се сазнало за ваш повратак, похиташе сви познаници да се виде и поздр- п е с нама. Изгледало нам је да смо дошли међу најрођеније, толико су ти састанци били срдачни и пуни искрене радости. Донеше нам и нешто ствари које су успели да склонз после одласка прве партије војника. Тако поноза дођосмо до неколико јастука, нешто постељног рубља, столица и ћилима. Сви су били необично добри према нама. Иако се овде већ почело живети „на купон", доносили су од намирница шта је ко имао, јер се знало да смо ушли у празну кућу. Био је то зајам који се тешко да исплатити, Доведосмо кућу у ред и заложисмо прву ватру после три месеца осуствовања. За чудо, дрва су нам остала готово недирнута. Г-ђа Жикић, прва сусетка, позва нас на вечеру. Била је веома срећна што смо се вратили. Већ су сви били забринути због нашег недоласка. Они су поступили много паметније и вратили се одмах, чим је Ћуприја пала у руке непријатељу. Тако им је у кући све остало ! нетакнуто, па чак и зимница. Остали из нашег краја нису ни напуштали Београд, већ се пред гранатама скривали како су знали, а доцније, борили се с непријатељем око своје имовине. Сутрадан се пријависмо властима и добисмо легитимације. Настаде трка по реонима за шачицу брашна, мало млека, за шећер, за со, за све, Из дана у дан глад је све јаче узимала маха а купони се све више скраћивали, Деца стадоше венути и бољевати, Шпанска грозница и цревне болести косиле су на све странс. Београд је патио, ћутао и — надао се. Почеше излазити и новине, „Белградер Нахрихтен" кипти вестима о њиним победама и пропасти савезника. По тим извештајима наша војска више и не постоји а савезничка преживљује тешке пораге, Иако знамо колико се може веровати њиној штампиЈ није нам лако подносити ово мрцварење. Ускоро нас опет посетише одвратни „перушкари". Овог пута дошли су за Душка. На несрећу, рођен је у Срему, и то пред само пресељење родитеља у Београд. Одвели су га да код стричева, који су и даље живели тамо, сачека док дође време за отслужење војног рока. А Душку ]е било тек шеснаест година! Ово нас је потпуно слошло. Први пут се одвајао од куће и то у каквим приликама. Највише смо се плашили његовог необузданог језика. Већ пред спроводником рекао је, да ће он служити само свога краља и никог другог. Не знам да ли га је овај разумео или се чинио невешт, тек није ништа одговорио на то. Но хоће ли му и други одбити на младост неразмишљене речи?