Општинске новине

За сво|у груду

; култури" западњака. Многи се никад више не вратише. Мора да им је добро било тамо! Убрзо поче нестајати намирница. Све се више живело о самом хлебу. „Реквизиција" је била у пуном јеку. У Крушевцу дочекасмо и славу, најтежи дан откад смо у избеглиштву. Отишли смо сви заједно до цркве да упалимо свеће за спомен на славу и победу српске војске. Молећи се дуго и топло, мислила сам и на Рајка који је био тако далеко од нас. Сећа ли се и он мене, или је већ на све заборавио? За тај дан умесила је мајка последњи хлеб од нашег брашна. Нестајало нам је и новца, те смо сзе чешће стали помишљати на повратак. Концем децембра би објављено да се све избеглице морају вратити у пређашње место становања. Ко се не буде вратио до 15 фебруара, сматраће се као становник оног места у ком се тада затекне. Кепокретно имање, уколико га буде имао на другом месту, биће конфисковано. Поводем те 061 'аве, састаше се једно по подне код нас многе познанице да одреде дан поласка. Уместо посластица, спремила је матка за послужење куваног кукуруза. Може то сад изгледати смешно, али се добро сећам како је тад за час плануо читав бакрач кукуруза. Једна од госпођа донела собом свешчицу с чувеним „Креманским поорочанством" и чита на глас. Док остали, усредсредивши на њене речи сву пажњу, слушају не дишући, ја користим прилику и читам, ко зна по који пут, Рајокво писмо које гласи: „Мала моја веренице, Дошао је дан од кога сам страховао за све ово време, откад сам те упознао и заволео. Чаробни снови у које сам се уљуљкивао скоро две недеље, прекинути су иемилосрдном стварношћу. Тешку трагедију преживљује цео наш народ, па и нас двоје, свом душом одани својо! отаџбини. Сећаш ли се још, Надо, како је почела наша љубав? Ако си заборавила, потсетићу те да се родила у сузама. Опомињеш ли се како си тужила за нашим драгим Београдом и кријући од других своје сузе, поклонила их мени? Да знаш, девојчице, колико сам поносан због тих твојих суза, јер знам да нећу обарати главу ради тебе, ако се будем жив вратио у нашу ослобођену отаџбину. Кад будеш читала ово писмо ја ћу већ бити далеко, али све моје мисли остају заувек везане за тебе и нашу родну груду. Пољубац, који ти нисам смео дати док смо били заједно, спуштам на твоје паметно чело и желим да га осетиш. Рајко"

Н.з. Принуђен сам да ти пишем француски, јер знам да нећеш хтети да уништиш ово писмо. Ако се нађе која грешка у правопису, опрости, јер је писано у журби Р." Пољубих кришом оно место на коме је био његов потпис и ставих опет писмо у џеп. Стигох још да чујем крај „пророчанства". Али ће се Србија поново ослободити а затим ће доћи Душавово царство..." После тих речи сви живахнуше и стадоше радосно претресати ту тему. Тражили смо утехе у свачему и хватали се сламке, као дављеник, ако нас је нешто могло охрабрити. У „пророчанство" се веровало искрено, зато што је говорило о ослобођењу и било повољно по нас. У погледу одласка би одлучено да сви кренемо у исти дан. Земункиње су стрепеле, јер нису могле прећи у Земун док их не саслушају на станици у Београду. Знале су да ће зло проћи ако се сазна да су им људи отишли са српском војском. Ни ми нисмо били у сјајном положају. С једне стране прете одузимањем имања, а с друге стрепимо од потказивања. Ипак, мање се плашимо него раније, јер држимо да се Фрања неће усудити да понови свој подвиг. Запамтио је, ваљда, како и наши знају да в^ате зајам. Ноћ уочи поласка проведосмо код једне познанице, чији је стан у близини места одакле крећу камиони. Чим полегасмо и нестаде светлости, стадоше по соби јурити пацови. У јастуку, напуњеном сламом, очајно је цијукао миш. Помислих да устанем и упалим лампу, али, како сам раније изула ципеле, не усудих се босонога на под. С чуђењем сам питала госпођу која је овде становала још од првих дана избеглиштва, како се не плаши за децу, но она ми одговори да је већ навикла. Испочетка је покушавала да растера несносне животиње штапом, виком, чак је и мачку добавила, но после је увидела да ништа не помаже. Није могла целе ноћи остати будна и јурити се С њима, вике се нису плашили, а(мачку су прве ноћи толико изуједали, да је ускоро угинула. Доцније се досегила и, чим утрне светлост, баци им на под клип к"куруза те се о њега отимају целе ноћи. Главно да се уз постеље не пењу. Згрозила сам се. Још кад помислим да је та жена васпитана у заводу на страни и навикнута на стварну удобност код куће, долазим до убеђења да се, заиста, на све може навићи. Пре сванући кретоше велики војни камиони према Сталаћу. На овом делу пруга још није оправљена, док се у Сталаћу журно радило на оправци моста, који су наши у отступању порушили.