Општинске новине

Правна хроника

Одлуке Државног савете

Власник није обавезан да сноси део трошкова за израду канализације поред његовог имања које подлежи експропријацији за јавне потребе. У решењу Државног савета бр. 25470 од 7 новембра 1938 год., којим је оснажена пресуда управног суда и одбачена жалба, расправљено је то питање и заузето горње становиште у следећем случају: „У сеојој жалби тужитељи су изнијели да је њихово земљипгге, где је извршена канализација обухваћено регулаторном основом као јавни парк. Регулаторна основа прихваћена је закључком градског вијећа од 17 новембра 1924 чл. 257, а исту је одобрио Велики жупан загребачке области актом од 5 новембра 1926 број 95105-25. Осим тога град је донио одлуку о експропријацији тога земљишта, коју је одобрила и тужена власт. Тужена је жалбу одбила оспореним решењем јер да је дужност тужитеља основана у градском статуту о јавној канализацији (§ 8) а они су још увијек грунтовни власници спорне честице а у колико и када им она буде обузета путем експропријације имати ће право тражиги повратак уплаћеног доприноса. Својом благовременом тужбом тужитељи не одричући се јавног рочишта траже поништај решење понављајући наводе своје жалбе истичући нарочито да је решење противно § 27 цит. . статута, по којему се установе статута гледе трошкова не протежу на површине које су предвиђене регулаторном основом. По одржаном јавном рочишту, суд је нашао, да је тужба основана. Према списима спора а и резултату данашње расправе, иеспорна је чињеница, да је земљиште тужилаца било, како у вријеме изведења јавне канализације тако и доношења одлука управних власти, по регулаторној основи града Загреба предвиђено за јавни парк; дакле као јавна површина. Исто тако неспорно је, да тај парк није уређен, односно није изведен. Па када то стоји, онда се по § 27 градског статута за јавну канализацију није могла тужиоцима наметнути обавеза одговарајућег дијела трошка, око изведене канализације (§ 8), јер се по изричитој одредби тога прописа (§ 27) установе етатута гледе трошкоЕ а за овакав случај не протежу. Овај изузетак (§ 27) опћег је карактера у погледу трошкова око каиала, па је стога потпуно ирелевантно јесу ли тужиоци и поред наведеног захтева њиховог земљишта регулаторном основом били власници истог земљишта или ,не. Исто тако нема разлога, да се овај изузетак односи само на оне трошкозе око канала, који су изве-

дени или који би се имали извести кроз саму јавну површину, јер би таква одредба била сувишна с обзиром да би такве радње град могао вршити само на основу проведене експропријације, чиме би сношење трошкова од стране бивших власника само од себе отпало. Тужба је, осим наведенога, основана и са опћег гледишта сврхе канала и тим у вези разлога, због којих је фиксирано сношење трошкова од стране приватних власника земљишта, који граниче са каналом. Проведењем канализације, власник околног земљишта стиче извјесну корист тиме, што се може к истој прикључити, чиме његова некретнина стиче вишу вриједност. То важи опће за слободна земљишта. Међутим то не важи за земљишта одређена за јавне сврхе, јер по т. III наредбе градског поглаварства од 21 аугу-ста 1888 број 4087 (одобрене од стране бивше зем. |владе актом 8 фебруара 1889 бр. 30063/88) власници таквог земљишта ограничени су у диспозицији са њиме, јер им је забрањено на истом зидати ма какве зграде. Услијед тога за њих одпада свака корист од проведене канализације а тиме и основ да сносе за трошкове око исте. Са ових разлога, еуд је тужбу уважио по чл. 34 Закона о Државном савету и управним судовима." Приватно правне примедбе у погледу земљишта на коме се подиже зграда нису сметња за издавање грађевинске дозволе на ризик молиоца. У решењу Државног савета бр. 11032 од 11 новембра 1938 год„ којим је оснажена пресуда управног суда и жалба одбачена, заузето је горње становиште у еледећем случају: „Тужилац Захаријевић Михаило, адвокат из Тетова, као пуномоћник Рефике жене Фаик-бега Ахметовића, из Гоетивара, тужбом својом бр. 10963/37 молио је овај Суд да као противну закону поништи одлуку Начелства среза горњополошког бр. 11854 од 23 августа 1937 године којом је одобрена грађевинска дозвола Управе општине гостиварске бр. 4699 од 8 јула 1937 год. издата Браћи Садиковић, из Гостивара, јер како тужилац у тужби наводи, на јавној расправи од 5 јула 1937 године противио се издавању ове дозволе Браћи Садиковић са разлога, што земљиште на коме они хоће да подигну зграду није еамо њихова својина, већ на ието полаже сувласничко право и његова властодавка Рефика, те због тога управне власти погрешиле су када