Општинске новине

134

Београдске општинске новине

село јурећи падинама, а час, опет, одмарајући се на густој мекој трави. По повратку били смо сви Драгошеви гости на вечери. Стриц ми је објаснио да је Драгошев отац некада откупио цело имање од мога оца. И саму кућу сазидао је отац на годину дана пре свог одласка у Београд. Мени је било познато да је цело очево имање отишло за неке туђе дугове, но како се то догодило још пре мога рођења, није ме толико жалостила та прича. Сад, међутим, заголица ме жеља да разгледам оно што је некад припадало мојима, али онако, као драгу успомену, никако из неких материјалних разлога. С највећим задовољством провео ме је Драгош по свом добру и показао ми све што је мислио да ме може занимати. Кућа је била најлепша у селу, са свим удобностима праве варошке зграде. Иза куће пружао се пространи воћњак који је излазио чак на другу улицу села. Било је ту столетних ораха, дудова и крушака као грмови. Споредне зграде и станови за послугу показивали су исто тако богатство сопственика. Но поред свега, опажало се да нема стварног управљача. Све је било лепо и масивно грађено али се нико није бринуо за поправке и боље одржавање. Драгош станује заједно са своја два брата и, како немају родитеља а ниједан од њих није ожењен, кућу им води нека стара рођака и мноштво слугу. Како се ту газдује могло се видети и по овом дочеку. За нас десетак било је спремно толико јела да би се могло нахранити педесет врло гладних људи. Исто тако и пиће се расипало немилице. Доцније су све то развлачиле слуге, користећи се нехатом и незнањем господара. Под утиском својих запажања, упитах Драгоша за време вечере, зашто се бар он не ожени. — Послушаћу вас, и то врло скоро, одговорио је весело. Целе те ноћи свирали су ми и певали тихо под прозором, а изјутра, сви скупа, испратили на пристаниште. Иако. сам се надала поновном доласку, једва се одвојих од Душка, а, чини ми се, и њему спазих сузе у очима кад ме је на на растанку пољубио. — Не заборави да ћемо чекати с бербом док ти не дођеш, — довикну ми стриц, пошто је већ лађа кренула. Кад би само знао колико и ја сама желим да се овамо вратим! Код куће, у Београду, чекало ме је изненађење. У моме осуству мајка је примила од брата карту чудне садржине: ,,Драга стрина и сестрице Јављам вам се понова, јер сте, сигурно, мислили да смо вас заборавили. Ја и Воја,

с којим сам нераздвојан, никад нисмо престали мислити о вама. Имам и једну радоену вест за вас. Воја је одлучио да се жени а ако освоји девојку, коју жели узети, сазнаћете. Знам да ћете бити срећни, као и ја, јер девојку добро познајете. Много поздравите све моје и објасните да им не могу писати, пошто сам с чиком у свађи, а писмо би сигурно дошло у његове руке. Митар није са мном, али је здрав и виђамо се често. Срдачне поздраве шаљу вам Бора и Воја". Ови редови унели су много забуне у нас, али смо били срећни што се јавио, те смо бар знали да су обојица живи. Стали смо лупати главу и сећати се, ко је могао бити тај Воја који се жени ,али ни ја ни мајка нисмо познавали ту личност. Мислили смо много и о „девојци која нам је позната", али без успеха. Ово је била прва карта коју смо примили од Боре, а он нам каже да се понова јавља, но то се могло објаснити, можда се карта изгубила. Но највише нас је бунило то што је рекао да не може писати својима, јер је с чиком у свађи. Знали смо сасвим сигурно да су сви одувек живели у цајлепшој слози, а докле год сам ја била тамо, стриц није престајао бринути о својим синовцима. Па шта је могло нагнати Бору да тако пише? Мајка је увелико заспала, а ја сам непрестано размишљала о чудној карти. Дошло ми је већ да помислим како је због ратних тегоба, сиромах Бора, сишао с ума. Одједном ми нешто сину кроз главу. Ко зна шта се крије у тим неразумљивим речима? Да он није желео да нам јави нешто нарочито, што не би цензура пропустила? Скочила сам и упалила светлост. Мајка се пробудила и зачуђено питала зашто сам се дигла. Не одговарајући узела сам карту и још једном пажљиво прочитала. Мало по мало стадох се сналазити. Реч „Воја" морао је означавати војску а израз: „Ако освоји девојку коју жели узети, сазнаћете" значи, можда, да су наши на путу да заузму неко место на нашој територији, јер нам је „девојка" добро позната. Кад сам објаснила мајци, скочила је и она, па смо заједно стале тражити даљи смисао речима. Тако се сетило да није смео писати својима због цензуре, а „чика с којим је у свађи" послужио је само као фигура. Једва сачекасмо јутро и карта пође од руке до руке. Уподне примисмо стричев телеграм и опет карту с црвеним крстом. На њој је било само неколико речи: „Здрав сам и увек мислим на Вас. Ако ме нисте за ово време заборавили, помислите каткад на мене, па ћемо бити мање удаљени. Много и срдачно Вас поздравља одани Рајко"